Specijalno prevaspitavanje

Bilo je vrelo i sparno julsko popodne; sav lepljiv i izluđen gužvom u saobraćaju, jedva sam čekao da se dovučem kući i stanem pod tuš. S tom mišlju sišao sam iz busa i kako sam nabasao pravo na kiosk, pogledom sam zakačio i nekoliko napadno istaknutih naslova.   

„ISKOPALI OČI PREDSEDNIKU!“ – pisalo je preko pola naslovne strane Glasa istine, a ispod je bila slika našeg predsednika koja je ilustrovala naslov.

Zavukao sam ruku u džep, izbrojao novac, kupio tabloid i produžio kući.

Ako je istina to što piše, mora da su već uveli vanredno stanje, pomislio sam. Onda nema koncerata, nema bioskopa, nema utakmica… I kako to da nam je neko oćoravio predsednika? I ko je to uradio?

Neki subverzivni elementi, saznao sam kasnije iz teksta. Tačnije, dvojica njih, koje su naši organi vlasti brzo priveli pravdi.

Takvima ne treba suditi! Treba ih streljati po hitnom postupku, za primer drugima! – pisalo je u redakcijskom komentaru. Nama treba čvrsta ruka, disciplina! Bar malo da zaličimo na neku normalnu državu.

- Ma hajte molim vas, gospodo urednici, kad smo to pa ličili na normalnu državu? – pomislio sam. - Možda za vreme Joške Broza ili Kralja Petra Prvog? Nego recite nam kako je onim subverzivnim elemntima pošlo za rukom da nam oćorave predsednika?

Evo šta je pisalo:

Negde posle ponoći, čim su opusteli trgovi i ulice, predstavljajući se kao simpatizeri političke partije našeg predsednika, dve bitange adolescentskog uzrasta prišljamčile su se čuvaru bilborda nedavno postavljenog na obodu Kalemegdanske tvrđave. Kao, u gradu je živa dosada, kurvice se razbežale po splavovima, a njima se ne ide kući, pa, ako ne smetaju, i oni bi malo da drže stražu našem predsedniku, to je i njihova sveta dužnost. Kakav idiličan susret, rekao bi neki naivko poput ovog zlosrećnog čuvara, koji nije ne sanjao šta mu se sprema. On je malo gledao u zvezde, malo u flašu šljivovice, dar njegovih novih prijatelja. Oni su ga razgalili pričajući mu masne viceve i nutkajući ga čipsom i kikirikijem. I posle nekog vremena, kada se ovaj skroz opustio i pažnji rekao zbogom, jedan ga je mlatnuo cepanicom po glavi, onda su ga obojica svezali za stub bilborda, pa jedan drugom dali lopovske. Onaj što se uspentrao gore divljački je bajonetom iskopao oči predsedniku. Taj je posle, kad su ga pritegli u murji, priznao da je bajonet bio iz Velikog rata, uspomena na njegovog pradedu junaka. Jednog od onih slavnih hiljadu i trista golobradih mladića što su lili krv za krst časni i slobodu zlatnu, o kojima se još može naći poneko slovo u školskim udžbenicima i istorijskim čitankama.

– I deda bi danas uradio ovo isto. Ali odistinski! Probušio bi gada i uzviknuo bi: Živela Srbija! Ne bi se zamajavao njegovom slikom kao mi!

- Ako se ovaj ne drogira, onda sam ja lud – prokomentarisao je brkati inspektor, a ostali su mu dali za pravo. Potom su pozvali očeve tih mladića i kada su ovi dotrčali da vide za šta su njihovi sinovi optuženi, saopštena im je tužna vest. Imaju minut vremena da se izjasne. Ako neće da robijaju sa svojim potomcima (A valjda nisu tolike budale! Ili možda jesu?!), moraće da pokažu lojalnost uvaženom gospodinu predsedniku i Otadžbini. Kako? Tako što će smesta zavrnuti rukave i pljunuti u šake, i onda u prisustvu vlasti kao svedoka, izlemati svoje pametne sinove. Što ih više budu šaketali, to bolje za njih. A posle, kad te mamlaze inspektori dovedu pred istražnog sudiju, pa ih ovaj bude pitao – a pitaće ih sigurno, ko je i zašto je bez njegovog dopuštenja tukao te mladiće, iskeziće mu se u facu: – Ha-ha-ha, gospodine sudija, policijske nam časti, mi ih nismo pipnuli, evo pitajte ih! – A odakle im onda masnice po vratu i šljive ispod očiju? – pitaće sudija. – To su roditelji ovih klipana sa malim zakašnjenjem počeli da vaspitavaju svoju decu! Sud će to bubecanje (čitaj: prevaspitavanje) optuženih ceniti to kao olakšavajuću okolnosti i, u najgorem slučaju, prepoloviće klincima kaznu. A ako, pak, tatice budu preterano revnosne u iskazivanju lojalnosti predsedniku i Otadžbini – što se od njih kao poštenih građana zapravo i očekuje – pa uvošte svoje mezimce kao stoku i izbiju im sve subververzivne bubice iz glave, naročito one što su im zaostale od slavnih predaka, stvar će biti zataškana. Ništa sud, ništa optužnica. Uz izvinjenje što su posumnjali u njihovu lojalnost, dozvoliće im da svoje sinčine odvedu kući da ih mame neguju. Karte su bile na stolu, pa neka gospoda roditelji izvole, volja im suđenje uz malo batina, volja im poštene batine bez suđenja.

To je pisalo i ni reči više, te ne saznadosmo šta su roditelji odlučili: hoće li da svoju nestašnu decu patriotskim batinama spasu od ćorke?

Nije bilo ni slovca o tome ni sutra, ni prekosutra… A sve jedna TV stanica ćutaja je o tom događaju i o posledicama istog kao da se ništa nije dogodilo. A, za divno čudo, ni oćoravljeni predsednik se tim povodom nije oglašavao.

Tek sadam dana kasnije, Glas isine doneće nastavak priče, i to u specijalnom izdanju, prošaranom medicnskim dosijeima prestupnika (iz kojih se vidi da su ozbiljni duševni bolesnici), i izjavama dežurnih hirurga i ortopeda iz Urgentnog centra, koji su ih onog dana primili u polumrtvom stanju, pošto su očevi ubili boga u njima – ali, što je najvažnije, izvršili su svoj patriotski zadatak. A nakon toga su, pošto im supruge umalo oči nisu iskopale,  ronili suze i pretili da će se obesiti ako se njihove sinčine ne oporave od batina.

O tempora! O mores! – bio je komentar autora teksta (potpisanog inicijalima A.A.), uz koji je stajala nevešta ilustracija krokodilsih suza.

A ja sam rekao neka sam stotinu puta proklet ako još jednom uzmem u ruke taj šugavi tabloid. I to jublarni stotinu i prvi put ove godine; šta mogu kad je radoznalost jača od mene? Ali, ko zna, možda dogodine budem pametniji pa ispunim dato obećanje (u snovima najverovatnije, poput onog epskog „dogodine u Prizrenu”).

P.S: Ako neko zna da li su klinci zalečili sve boljke patriotskog prevaspitavanja, neka mi javi. Za njihove očeve ne pitam, ne zanimaju me. 

Autor Zoran Škiljević