Tragovi puta na mom licu

Na kraju, logično je zapitati se: da li je sve moralo da bude ovako? Da li sam mogao da izbegnem tu klopku koju sam – nehotice – sâm sebi smestio? Verovatno da jesam, da sam imao više pameti ili više sreće. Odnosno da nisam gradio kule u vazduhu, ne misleći da najpre treba napraviti čvrst temelj pa tek onda zidati i do neba ako treba.  

Da li me je danas stid nedela koje sam počinio? Iskreno, ne mogu da kažem da jeste. Kad imaš osamnaest godina ludost naprosto traži tvoju glavu. Ja sam svoju ludost skupo platio i sad sam čist pred Bogom. Društvo kao sudiju i konvencije kao moralni imperativ ne priznajem dok sam u ovoj pameti, pogotovo ovakvo društvo kakvo sam zatekao, apatično i glibavo do kolena, u moralnom i u svakom drugom smislu.

Jedino mi je iskreno žao mojih roditelja. Što sam im na tako ružan način uzvratio za svu roditeljsku ljubav i pažnju koju su mi pružili. Ne mogu da uđem u njihovu kožu da bih znao koliko im je to moje povlačenje po zatvorima teško palo, a još više da zamislim kako su izgrcali te moje robijaške godine. Znam samo ono što mi je rečeno: Obrad? Borio se sa čašicom, da ne bi načisto fijuknuo, a kada je to postalo nedovoljno, prešao je na pilule za lilule. Dušanka? Isplakala je sve suze ovoga sveta. I da, oduzeo sam im pravo da budi ponosni na svog sina, za šta obično kažemo da je tačka na „i“ u životu svakog roditelja – a to je zbilja neoprostivo.

Žao mi je i tog nesratnog Evgenija Cvancika, ali šta se tu može. I on je gradio kule u vazduhu, ali tuđim novcima, pokazalo se. A kao što pesma kaže, Onaj od gore vidi sve – od nečije ruke morala je stići kazna. Ili od noge, svejedno.

Da li se kajem zbog nedela koje sam počinio? Kajem se, ali šta to sad vredi. I ima li uopšte ikakvog značaja? Ne može se oživeti prošlost. Da može, onda bih verovatno iskulirao tog matorog perveznjaka i lopurdu i pustio da stvari idu svojim tokom. Ili bih ga eventualno šutnuo nogom u zadnjicu, koliko da mu dam do znanja da se, u ovom našem jebenom životu, i ja za nešto pitam.

Cesta dugačka, ravna

ne vidiš joj kraja,       

samo tragovi puta na mome

licu...

(Branimir Džoni Štulić: Vrata podzemnih voda)

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”