Siranov san

Veliki sat na gradskoj kuli otkucao je podne. Sedeo je na  klupi u parku, tačno preko puta zgrade u kojoj je živela na drugom spratu. Roletna na prozoru njene sobe bila je podignuta i mogao je da vidi, tek ovlaš, pomeranje bledožute zavese. Znao je da je to njena ruka i da je to ona bacila pogled niz ulicu kojom bi on, u ovom trenutku, trebalo da pristigne do ulaza u zgradu. Kombi kurirske službe  se zaustavio par metara dalje od zgrade i čovek u plavožutoj uniformi je izašao iz njega noseći oveći paket. Srce mu je zaigralo u iščekivanju.

Kurir je pozvonio na interfon stana broj 6, drugi sprat. Ulazna vrata su se otvorila i on se bukvalno ušunjao iza kurira. Naravno, lift nije radio. Popeti se do prvog sprata bio je priličan napor za njegovu levu nogu, tačnije za mehaničku protezu koja je zamenjivala njegovu levu nogu. Tu je zastao, da povrati dah, praveći se da sasvim zainteresovano čita pravilnik o kućnom redu, napisan lepim slovima crvene boje na velikom listu hamera. Kurir je nastavio da se penje još tih dvadesetak stepenika. Više ga nije video, ali je mogao da ga čuje kako zastaje da upali opet svetlo koje se upravo ugasilo.Sada se okrenuo na peti, kad je video da je stan broj 6 s njegove leve strane, prebacio je paket iz ruke u ruku i pritisnuo zvono. Zvuk ključa u bravi okretao se direktno u njegovom srcu. Vrata su škripnula uobičajeno, kratko, piskutavo. 

 - Dobar dan, imam paket za Kristinu Tomić,  Molim Vas, potpišite ovde.  

Uvežban, službeni glas, bez emocija i pažnje, iako, bio je siguran, ni kuriru nije promakla neobična lepota tog lica koje je stajalo u dovratku s izrazom čuđenja i iznenađenja.

-Od koga je paket? Nisam ništa poručila koliko se sećam...

Mali prizvuk nestrpljenja u glasu, jer, naravno, očekuje da interfon zazvoni  još jednom, svakog trenutka. Kurir je promrmljao ime prodavnice kućnih ljubimaca na drugom kraju grada, papir otpremnice je zašuštao i čuo je kako je mali Sirano zakevtao u kutiji. Jedva je obuzdao sebe da ne krene gore uz stepenište, kada je ugledao kurira kako silazi.

-  Čekajte, unutra je izgleda neko štene, ovo je neka greška, ja nisam kupila psa, ako je ovo neka šala, nije mi smešno!

Povikala je sa vrha stepeništa na kurira, a on se samo ovlaš okrenuo i odbrusio:  

-Paket je za Vas, ja sam plaćen da Vam ga isporučim, ostalo me ne zanima, radite s njim šta hoćete!

Opsovao je sebi u bradu nešto  i nastavio da silazi, prošavši pored pogrbljene prilike čoveka u starom kožnom kaputu i šeširom na glavi, ni ne okrznuvši ga pogledom. Sirano se opet oglasio iz kutije, cviljenjem. 

- Bože, šta me je ovo snašlo!? - njen glas je izazvao lomljavu u venama, pa se sklonio iza stuba od stepeništa, osluškujući zvuk zatvaranja vrata njenog stana i sve glasniji lavež malog Border kolija, jer je verovatno otvorila kutiju. Znao je da mora što pre da se vrati na klupu u parku, jer će ona svakog momenta otvoriti i malu kutiju koja sadrži njegovo pismo i rodoslov šteneta o kojem je maštala, a nije se usuđivala da ga kupi. Izašao je iz zgrade i s mukom prešao ulicu. Srećom, nikog nije bilo na njegovoj klupi pod kestenom, sa koje se odlično video njen prozor. Seo je i zapalio cigaretu, da smiri ruke. Bledožuta zavesa se pomerila u stranu i na prozoru se pojavila njena čupava, smeđa glava. U naručju je držala crnu njuškicu koja je liznula po licu.

- Dobro je, upoznali su se.- izgovorio je naglas.

 - Budi dobar dečak, Sirano i čuvaj mi je.- pomislio je, pokušavajući da zamisli njen izraz lica dok otvara kovertu i čita slova koja je sinoć napisao. Jutros je deaktivirao  nalog na mreži. Telefon je isključio i uništio karticu, brišući tako sve informacije o sebi. 

-Matori, preblizu je ovo bilo, nisi smeo da sanjaš. I nisi smeo da njoj srušiš snove.

Zavesa na prozoru se vratila na mesto. Polako je ustao i odšepao do svog starog motora, parkiranog na drugom kraju parka. Seo je,skinuo šešir, zakopčao kacigu, stavio rukavice i startovao mašinu. Kristina i mali Sirano su ostali u stanu broj 6, na drugom spratu  i u njegovom srcu. Preboleće ona. Možda i zaboraviti. On neće moći, a ni želeti da zaboravi. 

PISMO

"Draga devojčice,

Oprosti ili nemoj, kako ti volja, što nisam danas došao na dogovoreni prvi susret...samo te molim, čuvaj malog kolija, jer njemu si sada sve što ima na ovom svetu. Zove se Sirano, kao moj pseudonim pod kojim sam objavljivao svoje priče. Žao mi je što sam ti dopustio da me izmaštaš i što sam i sam poverovao na trenutak da bi mogao postati stvaran, tako izmaštan. Istina je da sam te poželeo, kao što nikada pre nisam, nekog, jer si otključala neke nikad otvorene fioke u mom srcu, ali...nisam ja ni upola tako dobar kao što ti misliš da jesam. Zato moram da odem. Ostaćeš zauvek moj prelepi čupavi san, jer neostvareni snovi zauvek žive.

tvoj, Sirano."