Marija Gojkov

Rođena 1966. u Zemunu. Svetska skitara, globalni nomad, uspešno zamaskiran u srednjoškolskog profu. Skuvana žaba koja ne dozvoljava da bude i pohovana. Ličnu odgovornost snosi za nastanak mnogobrojnih aforizama, poema, pesama, priča, čak i jedan roman (jos uvek u rukopisu). Autentični svaštopis. Odaziva se na nick Buika Fiuk. Može bez vazduha, ali bez pisanja i muzike jok.

Sve je počelo iznad očekivanja. Relativno brzo, nakon svega nekoliko neuspešnih kastinga - bingo! 

Glavna muška uloga je dodeljena harizmatičnom "buntovniku", činilo se - najbolja moguća podela, pravi "zicer".

Nedavno sam kupio velelepnu kućerinu i ogromno imanje.

Šta će to meni, pitate se... Žena i ja sami, deca odavno pobegla. Ni manje, ni više nego u Ognjenu zemlju. Kažu bolje i ognjena, nego ojađena i opljačkana. Daleko je, brate mili, a retko se i javljaju.  Poručimo im da nas se sete, bar na Ognjenu Mariju, red je.

-Hoćemo, hoćemo, ofkors - pa se ne jave. Slaba vajda od našeg moljakanja.

-Gosp... ovaj, hoću reci Nikose, da li ste dobro? - usplahireno je uzviknula, mekim, pamucnim glasom. Boja tona tih melodicnih vokala i suglasnika ga je istovremeno opijala, uspavljivala i razbuđivala. Prošla je čitava večnost od kada je poslednji put ovako bio nošen zvukom.

-Sve je u najboljem redu.- izustio je jedva čujno i tog trenutka je počeo da se smeje. Glasno i neobuzdano. Pa sve više… Smeh mu je je bio toliko zarazan da mu se pridružila i ona. Prvo snebljivo, zatim sve glasnije, jednostavno - nije bilo pomoci.

Propadao je kroz vodu, radoznalo gledajući igru senki, koja je podelila more nekako rešetkasto. Evo, kroz jedan od tih kvadratića, mogao je da otkrije kako izgleda svet ispod uzburkane površine plavičaste tečnosti. Osećaj je bio prijatan, on se prevrtao, ljuljuškao, valjuškao, zbog miline koja ga je svog obuzela, nije bio siguran da li je u morskoj ili plodovoj vodi.

Jul nije ličio na sebe. Udare apokaliptičnih vetrova i nerazumno jakih pljuskova, smenjivale su paklene vrućine. Bilo je jasno da klimatske promene uzimaju tragičan danak u teško "gledljivim" prizorima iščupanog drveća i polusrušenih krovova. Preplašeni turisti su se zavukli u apartmane, moleći Boga da nevreme, praćeno orkanskim vetrovima, što pre prođe.

Nadrealni prizor ga je naterao da suzbije sopstveni ironični komentar koji se već rađao na usnama. Ironiju je često koristio kao najtvrđi oklop, zlu ne trebalo, iako mu je duša bila izatkana od paučine, Mlečnog puta i stihova.

Sakriven iza gomile palačinki i gigantskog pakovanja Nutele, stajao je Nikos zvani Niko. Ovalno lice, još uvek lepih crta mu se caklilo od kristala, napravljenih od soli i znoja koji su sijali iz poprečnih brazdi visokog čela.

Bili su upečatljivi, nekima možda i pomalo smešni. Nasukani o hridi neuronsko - neuračunljive, ali vrlo precizno navođene ogromne želje. Pozno probuđeni ljubavni brodolomnici, iskrcani na sopstveno egzotično ostrvo.

Mahnuo mi je da priđem. Odmah sam primetio taj pokret, iako je bio na drugom kraju školskog dvorišta. Bio je više nego upadljiv, onako štrkljast, mršav i skoro bele kose. Krenuo sam da se probijam kroz rojeve srednjoškolaca, koji su me, inače, često ubadali svojim porugama, poput stršljenova. Duša mi je prosto bila naduta od silnih žaoka, koje su trajno ostajale da peku. Verovatno postoje i veći grehovi od činjenice da vam je majka potomak plemena iz Indije.

Volim da šetam. Svako ima neki porok, meni je zapala šetnja. Iako obožavam sve zelene površine ovog grada, postoji jedan beogradski park kojeg bi posebno izdvojila. Raskošne krošnje višedecenijskog drveća, šareno dečije igralište, malo zbunjena fontana bez novca unutra, zimzelena i listopadna miroljubiva koegzistencija raznovrsnog rastinja, divne i na momente vijugave šetališne staze ... Manje - više, sve što jedan park, koji drži do sebe, treba da poseduje.

Pages