Pismo mrtvoj ženi

Poslednji naš razgovor bio je neprijatan i kratak. Uputila je nekoliko uvreda i pretnji, čak rekla je da ću najebati, ako još samo jednom pozovem je. Ćutao sam znajući da nemam nikakvih izgleda da izgovorim reč, i da je uzalud suprotstaviti se bujici histerije. I glas, bio je hladan, ona boja glasa koja čak uliva strah ili neprijatnost. Da bio je to naš poslednji razgovor negde u poznu jesen dok sam se vozom vraćao nazad. Osetio sam i nekakvu tugu, bila mi je draga i voleo sam razgovore sa njom, umeo sam da trpim i njen bes. I događale su se neprijatne scene više puta, ali sada je kraj. Znao sam to, tu gorku potvrdu tiho govorio je moj unutrašnji glas, glas razuma.

Ponekad, pomislio bih na nju, poželeo bih da pozovem broj da čujem glas, ali odustajao bih brže od želje. Jednostavno, samo pustio sam da vreme učini svoje, da sve izbledi i kada budem stariji, sećaću se, to je suvenir kada se čovek gasi, nestaje.

Jednog sasvim običnog praznog dana, do mene je došla poruka. Smeo bih se zakleti, da je i tačna, mada u prvi mah odbacio sam tu mogućnost. Jednostavno nisam želeo da poverujem u to, ali...

Sa nekog nepoznatog broja, stigla je poduža poruka da taj koji mi piše pronašao je moj broj u telefonu D.S. i da me obaveštava da je nesrećnim slučajem, van zemlje, poginula i da znam da...

Na moju uzvraćenu poruku u kojoj sam potražio više detalja, o smrti... Dobio sam odgovor da ona je sahranjena na groblju, tog i tog datuma, u krugu porodice i da je mrtva i na kraju, činilo mi se obojenim tonom ljutnje, poruka da više ne pozivam broj.

Gorko sam se osmehnuo, poželeo sam da joj izgovorim one reči koje mi nije dozvolila da izgovorim, da... Osećao sam tugu i prazninu i onaj osećaj da kada neko nestane, samo ostaje žal što vreme u kome smo postojali nije bilo bez uvreda, teških reči, odbačenosti. Uzalud, jedino sam to ponavljao njenom liku koji je plesao u sobi i sebi.

..............

Godine izbrojane su. Sećam se, završavao sam svoj rukopis, kucao poslednja slova, KRAJ. Osećao sam se zadovoljno, činilo mi se da po prvi put mogu sebi reći uspeo si.

„Dobar ti je ovaj roman. Od prvog trenutka znala sam da ćeš uspeti. Kada bi otišao da spavaš, ušunjala bi se iz mraka, sela za sto i čitala sam. Skoro svake noći. Pre tvog buđenja uredno bi sve ostavila i nestala bih. Ponosna sam na tebe, nisi se predao.“

„Ti si ...“

„ Da ja sam. Slagali su te u jednoj kišnoj večeri da sam poginula. Da su me sahranili. Morala sam te prevariti, kao što sam i svoju porodicu prevarila, režirala sopstvenu smrt i nestala. Lutala sam, radila sve i svašta i evo, pre nekog vremena sam se vratila. I sve je onako kako sam zamislila, uverila sam se da ljudi koji sam činila sve, govna su. Obilazila sam svoj grob, zapušten je i skoro da niko ne ostavi cvet, nema ostataka sveće meni namenjene. Stan su raščerupali, podelili novac i žive svoje bedne male živote. I novac će im uskoro nestati. Ne širi tako oči u neverici. Da susretala sam ih na ulici u prolazu, čak sam se i sudarala sa njima. Ma nisu me prepoznali. Znaš zašto, zato što nikakav osećaj ne živi u njima. Ni moj ucveljeni muž nije prepoznao miris tela žene sa kojom je živeo. Miris uvek ostaje, po mirisu pamti se sve. Ali nisam tužna, znala sam da će tako biti i evo, živim svoj drugi život, kao neko drugi i ...“

„Samo čujem glas koji je sličan tvom, bar tako se sećam glasa iz one kišne večeri, ali ne vidim te.“

„Vidiš me. Nekim drugim očima vidiš me, čuješ me, misliš o meni i tako ja sam živa. Pomučila sam se da te pronađem, ali našla sam te, ostavio si trag koji je bio dovoljan. Reci mi nisam videla nasov knjige, kako se zove roman?“

„Pismo mrtvoj ženi.“

„Odličan naslov, pravi naslov... Želim ti puno sreće. Žao mi je što neću doći na promociju knjige, ali znam sigurno blistaćeš.“

„A zašto nećeš doći kada si se vratila. Pronašla me. „

„Idem da umrem. Sada stvarno. Znaćeš gde je grob, nekada ostavi cvet, ili bolje napiši neke stihove, znaš ti to. „

Autor Vladimir Radovanović