Ko je u pravu, Zuko Džumhur ili genetska analiza?

Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Slovenci i Makedonci su Južni Sloveni. Tako je nauka govorila do skora. Tako smo učili u školi. Potreban i dovoljan uslov je bilo to što svi govore slovenskim jezikom. A tome što većina pomenutih naroda ne liči na Slovene, recimo Poljake, nije se pridavala neka veća pažnja.

To što su Srbi većinski tamniji od Slovena nije se pripisivalo mešanjem Slovena sa starosedeocima Balkana. Pominjani su, ali nije baš jasno rečeno šta se s njima dogodilo, Iliri, Kelti, Tračani... Vladao je mit, ili se o tome pričalo anegdotski, da imamo u sebi turskih gena.

U knjizi „Zelena čoja Montenegra” Momo Kapor, između ostalog, govori o druženju sa Zukom Džumhurom. Od mnogih događaja koje su zajedno proživeli, meni je najzanimljiviji opis kada u kafani, Zuko, poprilično pijan, počne da govori nešto kao, šta se vi Srbi pravite toliko važni kad svi u sebi imate turske krvi, a za to su krive vaše lakomislene bake. Posle tih reči obično je dolazilo do tuče.

U međuvremenu je nauka napredovala, pa se genetskom analizom utvrdilo da Srbi nemaju turske gene. Što je, u principu, i logično, jer su živeli odvojeno. Srbi su živeli u selima , a Turci u gradovima. Pošto su Turci bili vladajuća klasa, odnosno okupatori, a Srbi sirotinja raja, bilo je nemoguće da se  turska devojka uda za Srbina, osim u nekim izolovanim slučajevima, ako neki hajduk ili uskok otme tursku devojku. Primer iz junačke pesme: „Bi Hajkuna posta Anđelija!” Do mešanja je moglo doći i obredom poznatim kao svadbarina, ali se zna da je svadbarinu ukinuo Marko Kraljević još  na početku turske vladavine. Mogao bih navesti još neke primere, recimo slučaj iz pesme „Banović Strahinja”, ali mora se priznati da su to sve bili izolovani slučajevi koji nisu mogli ugroziti srpsku genetiku.

Genetska analiza je utvrdila da nemamo mnogo ni slovenskih gena, već da su većina naših gena geni starosedelaca Balkana za koje se mislilo da su jednostavno nestali. I odatle naš izgled, crna kosa, taman ten itd. Znači, nema turskih gena ni za „lijeka”.

Ali, ne lezi vraže, moje iskustvo govori da to, možda, i nije baš tako. Nekoliko puta sam bio u Turskoj na letovanju sa porodicom. Nijedan Turčin nije sumnjao da nisam njihov. Svi su mi se obraćali na turskom, a kad im kažem da ne razumem ostajali su u čudu.

Da li je u mom slučaju kriva moja lakomislena baka ili je nešto drugo u pitanju?

Mešenja je itekako bilo, ali u suprotnom smeru. I to je, po mom  mišljenju, glavni razlog zašto se Turcima čini da sam njihov. 

Prvo mešanje je odvođenje srpske dece u janjičare. Opštepoznat „Danak u krvi”.

Drugo, odvođenje srpskog roblja-robinja u toku ratova, najčešće između Austrijskog i Turskog carstva, gde su Srbi uvek stajali na strani Austrije, tokom buna, pljačkaških pohoda i sl.

I treće, najmasovnije, iseljavanje muslimanskog stanovništva slovenskog porekla u Tursku, od Prvog srpskog ustanka, preko okupacije Bosne i Hercegovine od Austro-Ugarske, do Balkanskih ratova. Setimo se pesme Alekse Šantića „Ostajte ovde”.

Postoji način da se proveri. Dostupno je, a nije ni previše skupo, genetsko testiranje u svakoj bolje opremljenoj laboratoriji.

Kad nađem malo vremena odoh na testiranje, pa pišem kako je bilo.

Autor Milan Neđić