Kol'ko daš

Jutro, još nedefinisano, nedovoljno odupreto od noći, kao da nije imalo snage da se razdani. Stiskao je pastu za brijanje, a da je, kojim slučajem ista imala dušu, i nju bi joj istisnuo. Obrijao se tupim brijačem, pa se može reći da se ostrugao. Ostali su mu crveni pečati po licu, što je na njegovom žućkastom tenu dalo izgled upadljivo bolesne osobe, samo da je to imao ko primetiti. Samotni život mu je davao privilegiju da on nikom ne bude briga, a isto tako ni njemu, da niko ne izaziva visoke tonove empatije od kojih su mu nervi nekada znali vrištati. Mada, briga bi mu katkad dobrodošla, bar kao veza sa realnošću, jer je imao utisak da ne ume da proceni da li je hrana koju jede po pet dana korisna, da li je zaista toliko u opasnosti da će dobiti upalu pluća ako dozvoli sebi da ne ukjučuje struju dok je napolju veliki minus, dal' su mu dovoljna sva ćebad koja su mu ostala u nasleđe od pokojnih mu roditelja, iako dršċe pod njima. Koliko se priseća, majka ne bi dala da mu bude hladno. Ali, majka je majka, a on je sebi sada i otac i majka, bolje reći, očuh i maćeha, okrutni gazda koji meri svaki amper potrošene struje. Možda, da ima gospodaricu svoje kuće, da se kojim slučajem oženio, možda bi bio popustljiviji prema sebi. Ali, on je oduvek mislio da je nedostojan da se usudi i priđe nekoj devojci, ženi. Naročito nakon jednog davnog događaja kojeg nije želeo da se seća. Ipak, taj događaj se sećao njega, pa ga je stalno "bockao", sačekivao ga u onim delovima grada koje nije mogao da izbegne. Te devojke, ondašnje, sada su već odavno žene. Nečije žene, koje su drugima rodile decu i sada žive u toplini svog doma. Devojke koje su sledile svoju sreću, koju su same odabrale, a ne... Tu bi mu misli zašle u ćorsokak. A onda bi, iako bi ih odvraćao, ušle u to dvorište s gvozdenom kapijom i vlažnom sobom, poda prostrtom buđavim ćilimima, čije šare su odavmo izgubile i lepotu i smisao. Tu su njih dvoje, držeći se za ruke, došli, po preporuci njene tetke, neudate po svom opredeljenju, a po tituli okoline, tvrdokorne usedelice, koja ju je prihvatila na stan za vreme studija. Ušli su u memljivu prostoriju zidova prekrivenih ikonama svetaca i nekih simbola i oznaka koja nisu predstavljala raspeće, ali su zato odlično prekrivala fleke i otpali kreč. A oni, sveži, obučeni u lake komade mladosti i grozničavog očekivanja budućnosti. Rekla im je da sednu, na neku klupicu umazanog tapacirunga. Držala je ispred njih špil karata u koščatoj ruci i rekla da preseku, jedno, pa drugo. Oklevali su, kao da su pred samim sudom sudbine. Karte su se ređale na površini drvenog stola s ozbiljnim prorezima po sebi. Njeni kvrgavi prsti sa puno prstenja kockastog i okruglog kamenja, padali su po slikama tih karata, kao da hoće da ih oživi njima. Povezala je žandare, kraljeve, dame, kraljice, u jednu bajku koju prvu put čuju. Ali, ova bajka je na kraju imala jednu kartu koja se zvala - "smrt". Njena mala ruka, vlažna od lednog znoja užasa, ispustila je njegovu. Pitao je koliko joj duguju, rekla je: - Kol'ko daš. Banku valja dati, pa ti, kol'ko mo'š. 
Dao joj je sav svoj studentski džeparac. Bilo bi ga sramota da je dao manje.
Njih dvoje su se videli nakon toga još samo jednom. Tako što ju je krišom pratio nakon završenih predavanja i presreo u trenutku kada je prilazila ulazu zgrade u kojoj je stanovala s tetkom. Rekla je da je bolje da ne izazivaju sudbinu, kada su karte tako pokazale.
- Pa, to su samo nacrtani likovi na kartama. Kao strip. Ne, ona je odlučna. Jedina uteha mu je bila suza u uglu njenog levog oka. Uvek je u to oko gledao više nego u drugo, jer je primetio da u njemu iskri više emocija nego u desnom. Čak je i oblik kapaka bio drugačiji, blago obliji od desnog, koje je uvek nekako, kao da je podozrivo čkiljilo. Levo oko je suzilo, a to je ono što mu je trebalo, bar u tom trenu. Da ima snage da se okrene i ode, s onim osećajem nade da nije gotovo dok stvarno nije gotovo. Ta neiskapana suzica mu je cvet koji će on negovati, da joj ga uvek może vratiti, ako se ipak jednom doseti da je sudbina njena reč, a ne tamo neka karta, iskidanih ċoškova od mešanja.

Čekao je, dugo je čekao... Dočekao je, umesto njenog dolaska, samo odlaske. Nekih svojih drugova u rat, a zatim i svoj, ali tamo, kao da nije bio on, već neko drugi, jer je samo tako mogao da podnese, te odlaske koje je rat i doneo. Zatim, odlaske nakon tog rata, kada ni mir nije bio u miru, nekih svojih drugova u inostranstvo. Dočekao je kratkotrajne dolaske i odlaske čitavih vlada, predsednika, pa i dugovečni odlazak jednog premijera. Sve se odigravalo kao u udžbeniku iz istorije. A onda, doživeo je da dočeka i odlazak svog oca, a zatim i majke. Sve je on njih ispratio, kao čuvar obale, mahao im dugo u svojim mislima i sećanju.
Davao je sve od sebe da ostane tu, kao da im čuva mesto, svima njima. Njemu su sada svi oni bili isto, stanovnici nekih drugih predela, i živi, i oni koji život ostaviše u svojim polupraznim koferima koje nisu mogli da ponesu. Svi su mu bili jednako dragi, jer su mu bili jednako nedostožni deo njegovog života. Za to svo vreme, morao je da nastavi to što se zove životom. Menjao je poslove, sve gori od goreg. On umoran, ali još tu. Da ne živi u zemlji koja stalno započonje nekakve pobune i revolucije, ne bi živog čoveka video. Dovoljmo mu da izađe na neki skup, građanski protest, i već je bio među ljudima koji su ga kao elektro - šokovima vraćali u život. Išao je i u crkvu. Osim "očenaša", drugu molitvu nije znao napamet, iako je puno službi odslušao. Puštao je i on glas kada je svetina pevala uz sveštenikovo pojanje. Prepoznavao je disharmoniju u vazduhu koji je ispuštao. Nigde se nije uklapao, ali je ipak bio deo svega, svojim pasivnim disanjem. Nije se čuo, nije se video, sav se, prosto, utapao. Da nije, možda bi se zaista utopio, u jednoj od dve reke njegovog grada. Ne, to mu nije padalo na pamet, samo tek tako je pomišljao, kad bi...a ne bi... Slavio je slavu, očevu, sam sa svećom i kolačem slavskim iz obližnje pekare. Sveštenika je pitao, kada je dolazio da mu kadi kuću i bosiljkom, natopljenim svetom vodicim, poškropi njegovu ustajalu prašinu, svaki put ga je na kraju obreda pitao isto: - Koliko...?
I svaki put, pop mu je odgovarao:
- Kol'ko možeš, tol'ko daš.- A davao je skoro celu svoju bednu platu. Da se ne obruka. Sveštenik je, pošto je bio iz njegove parohije, mogao, i trebalo je, kao svaki dobar sveštenik, da zna njegovo stanje, ali je redovno stavljao pruženi novac u svoj veliki, crni džep, kao u rupu bez dna.

Pošto je malo dezinfikovao ogrebotine od brijanja, obukao se i pošao na posao. Bio je to posao u svojstvu mašinskog tehničara, ali sa znanjem inženjera, jer je on to zapravo i imao, još samo čeitri ispita do diplome mu ostalo, zato što mu je rat veċ dao orden ratnog veterana, ali samo na nekom papiru, koji ni na zid nije mogao da okači, jer nije dobro pristajao uz postere Rolling Stones-a, Bob Dylan-a i John Lennon-a.
Gazda, vlasnik- ortak, bez prisustva ortaka, koji ga je, inače i zaposlio, rekao mu je, metalnog glasa i pogleda, baš kao da su i sami delovi za traktor, koji su se u toj firmi proizvodili, da mu je ovo poslednji dan na poslu. Platu ċe doboti za nekiliko dana, kada računovodstvo završi listu s platama. Nekoliko, desetak, petnaestak, mesec dana, to su sve neodređene vremenske odrednice koje su dobar zaklon za istezanje vremena koje nema tačku trajanja, samo tačku ključanja. Ključanja nerava i strpljenja. Međutim, njegovo strpljenje, zajedno s očekivanjem je odavno isparilo, dugo se kuvajući na temperaturi srednje jačine.
Izašao je nakon prve pauze za doručak i nije se više vraćao.

Platu je još čekao, jer to mu je, čekanje, pokazalo se, u životu, najizvesniji posao. Ali, nije čekao tu platu kao ultimativnu stvar za opstansk, već onako, "ako se desi". Inače, čuo je da je fabrika traktora otišla pod stečaj.

Šetnja ulicom mu je, kolilo pomogala, toliko mu je unosila nemir. Pune bašte građana izniklih s prvim danima Proleće, a šareni izlozi, s istaknutim cenama koje su i s toliko postotaka sniženja, bile vrtoglavo visoke. A pred tim izlozima sniženih, pre bi se reklo, snishodljivih crvenih brojki, sedeli su, u svoj svojoj niskoj poniznosti, prosjaci, za svoj groš, a iz džepa prolaznika, a ustvari, prosjaci za tuđi račun, baš kao ta roba u izlogu, sve sa pdv-om, koja je u vlasništvu fantomske prosjačke firme.
- Za bolesno dete, molim... 
- Bolesna sam od šećer. Za lekove, udelite, Bog ti pomog'o.
Imaše tu istaknutih kartona ispisanih štampanim slovima ćiriličnim, kolilo i latiničnim pismom u jednoj veličanstvenoj jednakosti, kao utopija prvobitno zamišljenog komunizma, a koje je ipak, kao gramatičko-pismeni promašaj, opravdavalo molbu :
"Treba mi novac za školovanje".
Dakle, i "prosjački štap" traži školu. "Talentovana " devojčica uz razglas već tri godine gudi i struže po strunama violine, nasred najposećenije ulice u gradu, "glavne štrafte", sve sa zecom u kutiji, koji je u međuvremenu ogluveo, a ona postade već pozamašno devojče. Zato za onu zaista talentovanu decu siromašnih roditelja nema mesta za dodatna školovanja. Samo ponuđene škole, na državnom nivou, koje takođe imaju "uzlet "na elitne visine. Jer, i škola se uvrstila u potražnju koja košta kao dobra kola, kao stan. Teško je prolaziti ulicom, a ne videti sav čemer, uprkos proleću. Podrazumeva se, samo prođeš, ako ne vidiš krajičkom oka, barem, ali, dovoljno diskretno, da se smatra da nisi ni video. Ili mimoiđeš, s otvorenim gađenjem, jer ti je prosjačenje samo još jedan razlog za novu revoluciju ili bežanje na drugi kraj sveta, ne znajući da se svuda na svetu prosi za nešto, zbog nekog il nečeg. Ako i sam nemaš ni paru, ako ti je u novčaniku ostalo koliko ti je rekla neumoljiva matematika, a ona ne trpi rastezanja, za još tri dana, pomislš da bi komotno mogao da sedneš do njega ili nje, koja je zavrnula uprljanu suknju da otkrije gole, modre noge, da i ti zasučeš svoje nogavice, pokažeš svoje prostrelne rane od metaka, pa da zajedno prosite.

Nakon dva meseca, sreo je svog parohijskog sveštanika. U mislima se već spremio da mu zatraži na zajam, ne na milostonju, samo zajam. Ako bi ga ovaj pitao koliko mu treba, već je imao spreman odgovor: "Kol'ko daš".

Samo je prošao kraj njega i klimnuo glavom u znak pozdrava. Pritom mu je pogled prešao preko njegovog dugačkog kaputa, sa džepovima, crnim, dubokim, koji mirišu na bosiljak i tamjan, na utehu, na pomirenje sa sobom i Bogom, da sve to tako treba.

Ivana Ðorđević
19.mart 2024.
u Beogradu