Kristina Janković

Dešavalo se, tako negde s kraja jeseni i početka zime, suvomrazica zapali obraze hladne, pa se provlačim kroz pune autobuse ljudi, da bih odlazila na trgove i započinjala razgovore sa potpunom nepoznatim licima koja su me podsećala na neke izgubljena. Oni, nesmotreno pričajući o tome koliko su srećni, ranjavali su me, jer ja osim sebe nisam imala nikoga uz koga bih se ušuškala, uz koga bih pobedila vetar i ledene dane. I onda bih promrzlim prstima hranila golubove hlebom, stegnutim i bajatim, ličeći samoj sebi na pepeljugu, čija priča nema srećan kraj.

Isprva, nisam je uopšte ni primetio kad sam toga jutra ušao u kancelariju. Kasnije mi je donela neke papire i upitala da li treba da prekuca ugovor sa Antićem.

- Posle, dođi posle! - odmahujem. Sinoć sam zaglavio na nekoj pijanki. Glava mi puca. Zvrcnuo sam sekretaricu.

Dok je Branko smišljao završne taktove plesa, koji će odigrati sa svojom komšinicom, u iznenadnu posetu dolazi njegova ćerka, želeći da mu preda neku zaostalu dokumentaciju. Dugo je zvonila, ne želeći da se vrati neobavljenog posla , cupkala nervozno, kad se iznenada otvoriše susedna vrata, i iz stana proviri Dijana.

- Čula sam buku, pa sam zato…- započe. Već joj beše neprijatno.

U svakoj ljubavnoj igri, jedan mora da vodi, a drugi da bude vođen. Iznimna strast koja čini da se dvoje totalno različitih spoje je prosto neshvatljiva, otud toliko gađenja i odbojnosti kod običnog sveta, ukoliko se dvoje prilično velike razlike u godinama, nađu zajedno. Mada ni to nije neko pravilo. Došlo je neko vreme da više ništa nije čudno.  Svako radi šta hoće. Ponekad nas želje progutaju i postanu veće od nas samih.

Da li je moguće da jedna rečenica, jedna jedina rečenica, pokvari sve godine ljubavi, ili je to samo šlag na torti već pokvarenih odnosa, za koju sam se držala kao za slamku. I zašto baš u najlepšem trenutku, kad je noć kao stvorena za šetnju (po oblacima) i sve vrvi od života.

Bilo je veče i šetasmo pored reke, pijani od vina, opijeni od dima i od strasti. Pomislih da je najzad sve rešeno, da sam našla čoveka svog života i da mu mogu apsolutno svaku pomisao svoju reći, bilo šta.

Sedim na tremu one nevelike ćaletove vikendice, podignute na uzvišenju, pa se vidi ceo kraj, kuće, drveće, pa opet drveće, brda, mir, tišina...pevaju ptičice u lugu. (da pošiziš od tolike lepote i mira). A trem je veliki, ko u onim američkim filmovima. Ispod, kameni podrum sa nekoliko bačvi vina, sve prašnjavo… Ništa mi se to ne dopada.  Oko mojih nogu se mota maltezer, malo psetance, dok ja nervozno lupkam nogom.

Najzad imam cilj, kažem sebi sve je do pravih ljudi koje sretneš. Eto, na primer, ta Lepa, oduprla se društvu i težište našla u onome što joj dobro ide. Ona je kao nekakva heroina, ženski Robin Hud, uzima od bogatih i daje...pa sad nije baš siromašnima, više za sebe i svoje ljude, ali se ne libi da da i onima koji nemaju ništa. Nije ubila nikog, niti maltretirala, nije nikom zakinula ni dinar, poštena do korice,  mislim se ja.

Posle par godina, pustiše me iz zatvora u koji sam dospela samo da bih prkosila ocu.  Sunce mi bljesnu u oči, kad me ispratiše dva stražara i zatvoriše ogromna metalna vrata za mnom. Šta ću da radim, pojma nemam. Držim onaj ranac i ne znam kuda ću, šutiram kamenčiće po putu, tu i tamo otkinem po koji list sa žive ograde.  Mogla bih da posetim taticu, koji sedi u ogromnoj kožnoj fotelji i lista jutrošnje novine. Da li bi se iznenadio da me vidi?

Ne znam kako sam to uspela, ali negde na procepu između noći i jutra, kad je mrak najgušći, negde  pred svitanje, napravi se otvor za ulazak u prošle živote. Tu još treba da se potrefe određeni faktori, ali nisam znala koji. Elem, desilo se tako da sam iskoračila u drugo vreme, prepoznala sam po okruženju. Planinski dom, kuća od kamena, i ja, starica, koja mesi hleb. Najednom, vreme stade i kao da se vraćalo unatraške. Postajala sam sve mlađa, dok ne dođoh u godine koje sada imam.

Gledala je kako sviće, izgubljena u sumaglici svojih snova. Potom je ustala, malaksala, dok  je mehanički uključivala kompjuter. Suviše je rano za ustajanje, ali san joj nije dolazio na oči. Upalila je lampu na stolu. Kompjuter je nanovo sporo otvarao.  

U hladnoj i usamljenoj sobici, osećala se tesno, izuzev što je povremeno izlazila do hodnika, sedela u dnevnoj sobi, gledala neke ljude na tv-u koji pričaju o nečemu. Izdvojen jedan glas koji prednjači u savetima, koga ne razume. Glava joj klone, spava joj se.