Tvoja igra

Da li je moguće da jedna rečenica, jedna jedina rečenica, pokvari sve godine ljubavi, ili je to samo šlag na torti već pokvarenih odnosa, za koju sam se držala kao za slamku. I zašto baš u najlepšem trenutku, kad je noć kao stvorena za šetnju (po oblacima) i sve vrvi od života.

Bilo je veče i šetasmo pored reke, pijani od vina, opijeni od dima i od strasti. Pomislih da je najzad sve rešeno, da sam našla čoveka svog života i da mu mogu apsolutno svaku pomisao svoju reći, bilo šta.

 A onda?  Onda sam ja rekla nešto nebitno, što ti se u prvi mah učinilo čak i smešnim, ali sujeta u tebi je preovladala i umesto da provedemo to veče neplanirano srećni, između nas se isprečila senka. Ona ti je šaputala, nadnoseći se nad tobom, govoreći da moraš otići, da ne smeš pokleknuti pred zamkama jedne žene. Praznina u srcu, koje je podrhtavalo, plašeći se da ne odeš.

Prebiram po torbici tražeći jednu sliku na kojoj smo ti i ja, jedina koja nije na mobilnom, jer na poleđini piše "Zauvek tvoj", ali tvoja ruka me zaustavlja.

- Nije bitno, čuo sam šta si rekla.

- Šta, šta si čuo? Šta sam to rekla? Šta sam rekla tako strašno? - pokušavala sam da se setim, bezuspešno. Kao da držim pesak u rukama, koji uporno želim da zadržim, ali on beži u vetar.

- Gotovo je.- rekao si ozbiljno, potom si otišao.

Ne razaznajem tamu oko sebe, srce koje je udaralo kao da su me osudili na smrt, udaralo je tako jako da, ako ustanem, znala sam, pašću. Reka je izgledala sablasno sa te klupe, čula sam glasove mladih u daljini, njihov smeh mi je parao uši. Ma ovo je šala, sad ćeš se vratiti. Sedela sam dugo, predugo čini  mi se. Ne dešava mi se ovo prvi put. Čim si otišao, malo crno pseto je leglo kraj mojih nogu, kao da me štiti.

Onda sam se setila šta sam rekla. Rekla sam:

- Bez mene više ništa nemoj da radiš, niti da ideš bilo gde. Moj si rob! - i to je zvučalo možda grubo, možda istinito, možda uvredljivo. Smejala sam se gluposti, sve dok se smeh nije pretvorio u plač. Niko se nije zaustavio da me pita da li sam dobro, prolazili su pored mene kao da me ne vide. Kako su ljudi obzirni kada vide kako neko pati, ostavljaju ga na miru, da se sam izbori sa svojim bolom.

Nije mi se išlo kući. Tamo će tama i tišina zaogrnuti moje srce, ako si otišao... Mada to kažeš svaki put, ovaj put je konačno!

Ovde čujem ljude, reku, drveće... Napolju je sloboda.

Ipak sam krenula ka stanici, iako smo došli kolima. Grad je pun manijaka, samaca, samoubica, nesrećnika... Gledala sam u zatvoren izlog pun mesa, kao pas skitnica, hipnotisana.

Glavni problem je to hiperbolisanje, viđenje stvari iz ugla stradalnika i uvek ta nametljivost podsvesti, koja u sebi samoj vidi taj problem. Praznina koja se ne da popuniti realnim stavom, vuče sa sobom korene iz prošlosti, kad je neko zaista i otišao.

Požurih kući. Pa mi živimo zajedno! Ušla sam na prstima u polumračan hodnik, u koji je dopirala svetlost iz dnevne sobe. TV pojačan gotovo do maksimuma. Sela sam u fotelju, gledajući te ljutito pravo u oči.

- Koju igru igraš? - upitala sam te kao da sam psiholog.

- Igram tvoju igru! Da se ne pališ svaki put ko hepo kockica, da ne reaguješ, da se ne stresiraš, ne bi mi bilo zanimljivo. A ti se upecaš svaki put.

- Zašto to radiš kad znaš da mi kidaš živce? - nisi odgovorio. Nastavio si da gledaš film.  Ma da, iako znam da je to igra koja se ponavlja, svaki put me štrecne, mislim  da ćeš ovaj put zauvek  otići. Ništa čudno, (kao da ti je neki ekser ispao iz glave kad su ti zašrafili glavu i mozak), da ti izgleda sasvim normalno da se naduriš i da odeš bez reči, sam, da se izgubiš… Očigledno te pali ta igra sakrivanja i ćutnja…

Probudila sam se skoro pred jutro. Buka sa TVa je bila nesnosna. Spavao si. Smanjila sam TV i promenila kanal. Zapalila cigaru. Skuvala sebi kafu.

- Sad ćemo malo da promenimo uloge, dragi moj! - rekoh naglas - Sad ću ja tebi malo da kidam živce, da osetiš svu lepotu kad te neko ostavi da sediš na klupi i ode kući, čisto radi igre.- promumlao si nešto u snu, okrenuvši se na leđa. Definitivno ću ga ubiti na spavanju jednog dana, samo ne danas!