Sofijin nastup

Rano bi ustajala, pa bi išla po bolničkim hodnicima, pevušeći neku pesmicu koje se sećala, povlačeći prstima nevidljive linije po zidovima. Sofija nije znala koliko tačno ima godina, niti gde se nalazi, kako je dospela u ovaj muzej voštanih figura, koju su neki zvali ludarom. Čekala je da se pojavi sunce, da sa nameštene bine objasni šta je dobro za narod, jer ona je bila vođa pokreta za prava građana, ona je bila važna, ona je bila reinkarnacija čuvene revolucionarke kojoj je zaboravila ime, pa je nadenula neko drugo; zove se Nadin! Da. To je lepo ime.

Čekala je u holu da sat otkuca podne, jer tada su išli napolje, na sunce, i tamo su jeli užinu, neko voće, uglavnom. Ovde je tako hladno i mračno, osećala je nervozu, zato je išla tamo-vamo. Park pun zelenila, a ova kuća je zamak, na dva prozora penjala se ruža uz rešetke, bilo je kao u nekoj bajci, čak nije ni primećivala metalnu kapiju, okružena velikim drvećem i klupama.

Ogroman trem sa zadnje strane bio je bina, imala je mikrofon, obično su tu, leti, posle večere, pravili predstave i pevali. Sada je još uvek rano. Sofija je znala da je ta bina u stvari nameštena za nju. I tako se ona sad pripremala šta će reći, svaki čas gledajući na sat. Tačno bi poludela ovde da nema zadatak kojim će spasiti te ljude koji žive u zabludi.

Šetala je, zamišljeno pričala naglas, buku nije čula, a kafa ju je čekala na stolu. Hladna i gorka, takvu voli. Kad je bila mala, mama ju je opekla kafom, kaže, guraš prste svuda, ti si kriva, a posle ju je propisno istukla.  

Izašli su napolje. Vrućina je pekla, ali samo na suncu. Bina ju je čekala. Mikrofon gotovo da nije radio, pravio je nesnosno šuštanje i buku, pa su ga isključili. Ona to nije primećivala, jer je govorila jasno i glasno. Na sebi je imala majicu bez rukava, ali sa kapuljačom. Rukave je lično skratila, namerno isekla na par mesta, makazama na času kreativnog izražavanja. Nakit su joj oduzeli, pa je iscrtala ruke flomasterom i molila sestru sa odeljenja da joj namaže lak tamno-plave boje, jer lakove nisu smeli da drži kod sebe. Pogledala je ljude, udahnula duboko i započela svoj nastup.  

- Što se tiče današnje teme, govoriću vam o slobodi koju moramo da izdejstvujemo za sebe i za druge robove koji misle da su slobodni. Mi treba da budemo složni, braćo i sestre, da bi izbegli da nas maltretiraju, da pobednemo odavde i da raširimo istinu po svetu o nama. Oni drugi što su napolju, njima je teže nego nama, oni očekuju pomoć od nas. A mi ih moramo dočekati spremni. - preko glave je imala kapuljaču, jer joj nisu dali da makar uokviri oči, a bez krejona osećala se nekako ogoljeno.

- Najsposobnije su zatvorili ovde. Razumete? Niko od nas nije kriv, što je svet poludeo, ovde smo sigurni, ali sigurnost isključuje pravo da mislimo. Nismo mi glupi, treba im to dokazati.  Njima tamo.

- Naša deca su nas smestila ovde, da im ne smetamo. Jednom sam se izgubila u nekom parku…- ta žena je uvek pričala, kao da priča nekome. I sad je ustala i nastavila da priča hodajući  – Ko je tebe smestio ovde? Tvoja deca su mala… A možda to nisu moja deca.

- Ko si ti? - upita je jedan novi koji je došao pre neki dan - Ja ću ti pomoći. Verujem u revoluciju!! - medicinske sestre, koje su sedele na tremu na plastičnim stolicama, da bi kontrolisale situaciju,  su se smejale slušajući je šta lupeta. Jedino se Deki nije smejao, jedan od radnika obezbeđenja, bilo mu je žao te mlade i lepe devojke.

 - Ipak, moj predlog je da se udružimo svi i da pobegnemo odavde. Više ne mogu da budem zatvorena. - niko je više nije slušao. Osećala je nekakvu mučninu. Ljudi su počeli da se smeju. Pričali međusobno, vikali, glava će joj pući, šta im je smešno, šta pričaju. To su sve budale...zbog lekova osećala je vrtoglavicu, više nije imala snage da priča. Usta su joj se sušila.

 -Alo, mala, da se ti nisi zaigrala, nismo se okupili da slušamo tvoje laprdanje o pravima, šta si ti zamislila da si Jovanka Orleanka, ajde bre, skloni se. Nisu došli ovde da bi razmišljali.  - kaza jedan sa pivskim stomakom, radnik na obezbeđenju, tipična sirovina. Njega nije interesovalo šta je ko uradio i zašto je ovde.

 - Jel ona treba da peva? A?- upita ga jedan utegnut u odelu, iako je napolju bilo trideset stepeni.

- Ko da peva? – ponovo progovori debeli - Ona, ma jok, bre...gde ona. Mala je izgubila razum kad se njen momak udavio, pred njenim očima... Bilo u novinama. Optužili je da je ona kriva, a ona pričala da je živ i da ga vidi... Zaticali su je po gradu da navodno priča sa nekim, iako niko nije sedeo pored nje... A njen otac je vlasnik one fabrike, znaš, jako bogat, da...mislim on je doveo ovde. Tako pričaju. - grickao je semenke, vadeći ih iz džepa košulje. 

- Sa`će da vidiš kad je gurne naša snaša, pevaljka Duca. - i stvarno, pojavi se biće u ultra-mini suknjici, utegnuta, koja je već samom pojavom zaslužila aplauz. Narod voli muziku, pesmu, a ne neke govorancije...

- Opet ti, pred moj nastup. Aj Sofi, odstupi, strašno me užasava tvoja neelegantna i nedolična pojava na ovoj sceni... - Sofi je odgurnu i ova zamalo da padne.

- E, a ova ti je…- nastavlja debeli sa objašnjavanjem - Ona je Lepa Brena, tako je rekla. Mada se zove Dušanka!

- Slepci jedni, zar ćete da gledate ovu silikonsku lutku koja zavija ko vuk na mesečini. Vi bolje ne zaslužujete. Da se nosite svi...! - pljucnula je. Oseti ponovo mučninu, srušiće se. Pila joj se kafa, gde je ostavila onu kafu, okrete se i ugleda otvorenu kapiju, otvorenu da bi ušao kamionet sa hranom za ručak. A on je dolazio uvek rano ujutru, a sad je podne. Znači da kasni. "To je znak, znak od boga, da mora pobeći." I ona hitro skoči sa scene, i dok su se sestre snašle, ona je već bila na ulici. Više nije osećala ni muku ni glad, samo ukus slobode. Nije trčala pravo niz ulicu, već je skretala u dvorišta kuća, dok sasvim nije zamela svoj trag. Sela je na jednu kutiju, teško dišući, sasvim sigurna da je ne mogu pronaći. Niko je nije pratio. Otpočeće novi život, samo da sačeka mrak da padne.

Preskočivši ogradu, pred njom se iznenada stvori Deki.

- Sofi, nije ti baš pametno da bežiš. Hoćeš cigaru?

- Neću! Molim te, nemoj da im kažeš gde sam. Ne mogu više da trpim buku, ne mogu! Ja želim da ih spasim, ali oni ne razumeju... - ona se uhvati za glavu, stegnuvši uši da ne čuje nikog - Nisam ja Sofi, zašto me zoveš tako, zovem se Nadin, ali ako im ti kažeš, misliće da sam luda! - licem joj preleti senka straha. Ona uzdrhta. Jutros nije popila lekove, čim je sestra otišla, pljunula ih je u lavabo. Ponekad bi halucinirala i vrtelo joj se u glavi kad promaši da uzme lek, ali ona "mara" pojačavala je dejstvo leka, tad je bila puna energije. Ili je to možda bilo juče.  

- Ne brini, ja sam tu, čuvaću te.

- Ali ti nisi živ! Ne možeš da me čuvaš. A posle...posle ih je bilo mnogo, mnogo, svi su izgledali kao ti, ali nisu bili ti... razumeš. Izvini...ja sam mislila da si to ti, zato sam i bila sa svima, svima. Pogrešila sam. Nemoj ponovo da skačeš...u reku. - odmahivala je glavom.

- Da, razumem te, Sofi, mislim Nadin. Ne krivim te. Nisi mogla da biraš.  I gde ćeš sada da ideš?  

- Pa da, nisam mogla da biram.- slegla je ramenima I uzdahnula - Nemam gde da idem. U stvari, imam… Imam veliku kuću. Moj otac me nije voleo. Ni otac ni majka. Oni vole samo dobru decu, kao što su to oni druga deca.  Nisi me ni ti voleo, ostavio si me samu. Skočio je u vodu, takav plivač. Nije video kamen. Neko je namerno stavio kamen, mene su hteli da ubiju, ne tebe… Nisi video kamen. Rekla sam ti da ne skačeš! Udario si glavom, a onda se onesvestio od udarca, skočila sam da te spasim, ali tonuli smo oboje. Nisam htela da te pustim. Nisam. Onda su nas neke ruke razdvojile. “Nema mu spasa, devojka je živa.”  Zakasnili su. Zakasnili su!

- Nisu zakasnili. Spasili su me. Vidiš, pričam sa tobom! I volim te, mnogo. - rekao je. Sofija ga pogleda. Zagrlila ga je.

 - Stvarno me voliš?! Čak iako znaš da sam imala mnoge. - nije ga gledala u oči. Odmakla se.  

- Da, čak i tada. Mene ne zanima tvoja prošlost. Bitno je da me ti voliš!! - njenim licem preleti iskra radosti.

- Volim te najviše na svetu. Hoćeš li da ti budem žena?

- Hoću, Sofi...ajde idemo sada mojoj kući. Upoznaću te sa mojima. - ona mu dade ruku, stidljivo, radujući se što je živ. I on je polako povede do zgrade iz koje je pobegla. Suze su mu kvasile obraze, znajući da će za koji dan ponovo pobeći i oni će nanovo igrati istu igru.

Kristina Janković