Jesen (pisma iz Estonije)

Oktobar. Volitelji jeseni, zaista bih želela da vas razumem! Koliki treba da si zaljubljenik u „kolorizovanu“ prirodu i bogate „darove“ jeseni i sve ostale atribute koje je ista lukavo prisvojila i samoproklamovala se najlepšim godišnjim dobom?!
A nije da nisam pokušala. Lišće, boje sa slikarske palete, kestenovi, jesenji plodovi, veverice, zimnica i ostali šarmantni momenti. I sve mi je to, kao, lepo i neodoljivo i ja se najiskrenije oduševim i u ekstatičnom zanosu podignem pogled prema nebu, a ono, sa njega visi veliki sivi oblak kao džinovski jastuk u kome nema guščijeg perja za najlepše snove, već okean vodurine koja hoće da me udavi. A onaj umetnički ćilim od lišća, u stvari je potpuno i patetično mokar i blatnjav jer ga neprekidno natapa kiša i vlaga? Natapa i mene, i vas, a to, nemojte da se ubeđujemo, nikome ne može biti prijatan doživljaj. Rosulja i „kabluša“ uredno se smenjuju po nevidljivom redosledu. Iako biram da imam suve krpe na sebi, u estonskom oktobru je to potpuno neizvodljivo. I prihvatam kritiku da nisam romantična. Moj smisao za romantiku i idilično poimanje jeseni razvejali su baltički vetrovi, još onomad.

A nije da se nisam otimala. Svom snagom i grčevito. Biće da su popustili višedecenijski „vezovi“ i klecnule reumatične „sklopke“.
I šta se dešava? Promolim nos iz kuće i pomolim se da ne zalutam i da se nepovređena probijem kroz Kingovu maglu. A onda, kao da stupam na Spilbergovo platno. Zastrašujuće sivilo, natopljeno i teško, opipljivo i vrlo „migoljivo i živahno“. I svaki put sam u strahu da iz njega ne ispadne, osim kiše i grada koji je ovde postao vrlo popularan, i neki sedmi, osmi „element“. Napominjem da su „uključeni“ i zvučni efekti koje ne mogu rečima da dočaram. I ja usred tog armagedona sa svojom kerom jer je svakoga dana, više puta dnevno, primorana da odgovori na prirodne porive. U gumenim čizmama i višeslojnom toplom „ansamblu“ estonskog modnog trenda „sve mi boje lepo stoje“, gledam se preko ulice sa drugim vlasnicima jednako potrebitih ljubimaca. U strpljivom iščekivanju kolektivnog doprinosa razbljuzganom govnjivom prizoru. Još ako je „sreće“ da pirne tajfun, da mi otme kesu sa kerećim „minulim radom“ i zavitla je u nepoznatom pravcu, da me počasti „nežnim“ dodirom netom otkinute grane, da mi u lice šljisne baru ispod točkova neuroznog džipa, tada zaista nema mesta nikakvim prigovorima oktobarskom SPA iskustvu. Čarobno i nadasve dražesno!

I nije da ne volim jesen. Još kad se prisetim da posle nje dolazi zima i zimske radosti, e tu moja egzaltiranost počinje da ključa kao papci u ekspres loncu.
Ali, utešna je blizina maja, očas će vreme da proleti.

Autor Olgica Marinković