Ispovest jednog gastrabajtera

Draga mnogobrojna rodbino, nekadašnji prijatelji i zemljaci, pišem vam iz daleke zemlje na privremenom radu koji se, sticajem okolnosti, odužio.
Znam da o meni ispredate najgore priče, počev od toga kako sam zaboravio svoje korene, kako sam se uobrazio i da od kako sam zaimao, više nikoga ne poznajem. A mislite da je meni lako u tuđini?
Kada sam došao ovde, nisam znao šta ću sa sobom. Na koju god stranu da sam krenuo naišao sam na problem.
Ovde se, recimo, strogo vodi računa o đubretu. Za svaku vrstu đubreta se tačno zna gde ide. Papir u jednu kantu, plastika u drugu, staklo u treću i tako do deset nekih, raznobojnih kanti. Trebalo mi je celih dva meseca da upamtim gde šta da bacim. Ej, da bacim! A u našoj lepoj domovini sve je jednostavno. Pokupiš svo đubre, pa u kesu, pa u kontejner. Ako je kontejner pun, što je često slučaj, a ti staviš pored kontejnera, pa neka psi lutalice razvrstavaju kako im je volja. Ako, pak, kontejner nije usput, kesu u gepek, iz gepeka u reku, pa neka ide gde mu je volja. Mi poštujemo tu slobodu đubreta, nema te diskriminacije. Svako đubre nam je jadnako i slobodno, bilo ono što se može naći u reci, šumi, ili u nekom upravnom odboru.
Kada sam se zaposlio pa i pre toga, nailazio sam na nove probleme. Kod nas se sve zna i sve je nekako propisano. Ako agituješ na neko radno mesto, tačno znaš koga i koliko treba da podmitiš. Ako opet nisi stručan i školovan, ti lepo odeš i kupiš i struku i diplomu. Vremenom se uloženi novac isplati. A ovde ne znaš ni koga da podmitiš, ni koliko, ne možeš brate ni da im objasniš šta je to mito.
Ono što je najgore, a tiče se života gasterbajtera, jeste to sakupljanje neke negativne energije koja mi pristiska grudi da ponekad ne mogu da dišem. I nikako da pronađem način da se toga oslobodim. Kod nas u domovini je to lepo organizovano. Kada imaš neki teret na duši, odeš kod komšije, pa ogovaraš drugog komšiju i tako se rasteretiš. Ovde komšije ne obraćaju pažnju na tebe. Svako živi svoj život bez zainteresovanosti za bližnje. Ubija me ta sebičnost i učmalost. Komšije srećem u prolazu ili liftu. Uljudno se jave i to je sve. Ostajemo sami sa svojim problemima i nagomilanom dosadom.
Teško je živeti, a da nemaš ili ne znaš koga treba da mrziš. Kod nas je prava blagodet što se toga tiče. Mrzimo sve okolne narode, jer smo gotovo sa svima, hvala Bogu, ratovali. Ovde kada sretneš pripadnike tog naroda obraduješ se kao da si video rod najrođeniji. Siti se ispričamo. Siti u svakom smislu.
Mrzeo bih ja ovdašnje političare, to je nekako logično, ali gotovo da ne znam ni ko je ovde predsednik. O ministrima da ni ne govorim. A kod nas znaš ko je određenom političaru bio deda, otac, žena, bivša žena, ko su i čime mu se deca bave.
Jedino što mi predstavlja pravo zadovoljstvo u životu je to kada za vreme odmora i praznika dođem u svoj zavičaj. Kada parkiram svoj nov automobil ispred svoje, a ujedno i najveće i najmodernije kuće u selu i kada sa njene terase posmatram kako vas nadrgriza savest. Ali ta sreća, nažalost, kratko traje.
Tako da, mili moji, Sunce tuđeg neba greje, ali...

Željko Žele Jovanović