Satirične pričice - Željko Žele Jovanović

OBRAZOVANJE

Pored toga što su kao komšije delili ogradu, Srećko Punišić i Radiša Sirotanović delili su i školsku klupu i to bi bilo otprilike sve što su delili.
Radiša je bio najmlađe dete u svojoj porodici, a bilo ih je četvoro. Garderobu, knjige i školski pribor uglavnom je nasleđivao od starije braća i sestre. No, Radiša je bio marljiv učenik i želeo je da završi visoku školu kako bi izvukao sebe i svoju porodicu iz teške materijalne situacije.
Radiša, koji je učio iz polovnih knjiga, danas vozi polovni automobil, kupuje polovni nameštaj, tehniku i garderobu.
Njegov školski drug i komšija Srećko je, za razliku od njega, bio jedinac, tako da je uvek imao nove stvari. Za Srećka ne može da se kaže da je bio marljiv učenik, ali imao je jednu osobinu za koju kažu da je važnija od marljivosti, a to je snalažljivost.
Srećko koji je učio iz novih knjiga danas vozi nov automobil, kupuje redovno nov nameštaj, tehniku i garderobu, posećuje neke nove luksuzne destinacije, a od nedavno je kupio još jednu, sasvim novu fakultetsku diplomu.
Radiša je ostao da živi u kući u kojoj se rodio, dok se Srećko odselio u nov stan.
Ponekad Srećko dođe u posetu kod svojih roditelja, uvek u novom odelu i novom automobilu, a Radiša svaki put kada ga vidi iznova zaključi da je u životu najvažnije ulagati u obrazovanje.

ŽIVOTNI KRUG

-Zdravo deda. -reče unuk školarac svom zamišljenom dedi nakon što je ušao u kuću.
-Zdravo dedino. -odgovori starac nakon što se trgnuo iz dubokih misli.
-Ima li nešto da se jede? -upita dečak iz kuhinje dok je podizao poklopce sa šerpi.
-Za gladnog se uvek nešto nađe. -odgovori deda.
-Nešto si danas zamišljeniji nego inače. -konstantovao je unuk dok se osvrtao po kuhinji.
-E moj sinko, kada čovek dođe u neke duboke godine počne da sagledava čitav svoj život. Kada sam bio u tvojim godinama živeo sam na selu, daleko od škole. Do nje sam išao pešice, ponekad i bosonog. Na putu do škole strahovao sam od raznoraznih zveri, a ako bih i zakasnio, poprilično bih nadrljao. U to vreme učitelji su bili jako strogi. I sada, kada sumiram utiske, nije se mnogo toga promenilo. Danas idem daleko na ove mitinge, doduše ne pešice i ne bos, ali se provedem kao bos po trnju. Na tom putu ponovo sam okružen raznoraznim zverima, a vođa puta je poput mog starog učitelja. I ovaj je strog i ljuti se kada zakasnim.
-Ja ovde ne mogu ništa da nađem za jelo. -razočarano je konstantovao unuk.
-Za gladnog se uvek nešto nađe. -reče deda.

                                                   
SLIČNOSTI

Kada se konačno i u njihovoj kući začuo plač bebe, ne tako mladi bračni par bio je presećan. Kako to obično biva, bliža rodbina se utrkivala da pronađe neku svoju sličnost sa novorođenčetom.
-Pogledajte, ima ista ramena kao ja. -saopštio je deda Stanko.
-Ima iste oči kao ja. -konstantovala je baka Gordana.
-Nos je preslikan moj. -saopštio je ponosni ujak Veljko.
-Loknice i obrve su definitivno moje. -reče presrećna majka
-Jaaaoj vidite nasmešio se...isti moj osmeh! -zaključila je tetka Mira.
Kako su drugi prisvajali delove bebe, za ponosnog oca gotovo da ništa nije ni ostalo. Uistinu, beba na prvi pogled, a bogme i na sve ostale poglede, nije imala nikakvu sličnost sa svojim ocem.
Ovom ocu nije pričinjavao veliki problem to što beba nema ništa njegovo.
Veliki problem mu je predstavljalo to što je znao da će njegov prvenac jednog dana imati njegove dugove.

Autor Željko Žele Jovanović