Susret

Bila je nedelja, a pritom je bio lep i sunčan dan kada je aktuelni ministar odlučio da se prošeta krajem u kojem je proveo veći deo svog detinjstva. Naravno, s obzirom na funkciju koju obavlja, ovaj ministar nije imao taj luksuz da se prošeta sam. Njemu je društvo pravilo par telohranitelja, momci ledenih lica i hitrih očiju.
Ministra nije preterano radovalo to što ni u šetnju ne može da ode sam, ali bio je svesan rizika ako bi se na to ipak odvažio. Njemu je bilo apsolutno jasno da se uspeh kod našeg naroda ne oprašta, a isto tako je znao da postoji nekolicina zajedljivih pojedinaca koji nisu oduševljeni načinom na koji on obavlja funkciju. Ministar je takođe bio svesan da on nije kao većina naroda. Narodu se jednostavno ne može udovoljiti, a on je sebi i te kako znao da udovoljava. Doduše, na baš uvek.
Eto, želeo je da ponekad i samostalno prošeta, ali posao kojim se bavi nosi sa sobom i određeni teret.
U svojoj neusamljenoj šetnji ovog sunčanog, nedeljnog popodneva, ministar je sreo svog starog drugara iz detinjstva. Ministar je tada odlučio da pokaže radost i oduševljenje i pošao je u susret čoveku. U stopu su ga naravno pratili telohranitelji.
-Pa gde si druže stari?! -viknu ministar nakon što je presreo zbujenog čoveka.
-Dobar dan. -reče čovek uplašeno posmatrajući pomenuta, ledena lica oko svog starog poznanika.
-Pa kako si mi?! -ministar nije spuštao ton a da bi srdačnost izgledala uverljivije, uhvatio je čoveka za ramena kao da planira da ga podigne u visine.
-Ide nekako... -potišteno reče čovek.
-Ne deluješ mi baš najbolje? Da li je sve u redu? -upita ministar glumeći zabrinutost.
-Šta da ti...Vam kažem. Ostavila me je jutros supruga nakon dvadeset godina braka. -reče čovek pa obori pogled.
-Pa nije to razlog da očajavaš prijatelju! Ajde molim te! Dozvaće se ona pameti, a i da se to ne dogodi...ima drugih žena. Lepo mi ti izgledaš, sigurno si magnet za žene...ajde priznaj. -reče ministar i ovlaš pesnicom udari čoveka po ramenu.
-Razočaran sam i povređen. Za mene nikada nije postojala druga žena. Sve sam joj pružio i siguran sam da joj se nikada niko neće posvetiti kao što sam ja to činio. Niko je ne zaslužuje onoliko koliko je ja zaslužujem. Žrtvovao sam sve zbog nje a ona mi je ovako vratila... -sa suzama u očima izgovorio je svoju ispovest čovek.
-Ajde de’...prebolećeš ti to. Oduvek si bio hrabar i stabilan...- reče ministar, pa napravi korak s namerom da nastavi svoju šetnju.
-A kako je kod Vas? Pročitao sam negde da planiraju Vašu smenu. Da li je to trač ili? -reče ostavljeni čovek i prekinu ministrovu nameru da nastavi sa šetnjom.
-Šta?! Planiraju moju smenu?! -dreknu ministar iz sveg glasa da su se telohranitelji istog trena uhvatili za svoje skrivene pištolje. Takve sulude ideje me razočaravaju i povređuju. Za mene nikada ništa drugo nije postojalo nego moja dužnost! Sve sam joj pružio i siguran sam da joj se nikada neće posvetiti kao što sam ja to činio. Niko je ne zaslužuje onoliko koliko je ja zaslužujem. Žrtvovao sam sve zbog nje, a oni tako da mi vrate...- sa suzama u očima, kroz jecaj je govorio ministar.
-Ajde de’ ...prebolećete Vi to. Oduvek ste bili hrabri i stabilni... -reče čovek, pa potapša po ramenu minustra.
Telohranitelji su i dalje držali za svoje skrivene pištolje.

Autor Željko Žele Jovanović