Mesta i sudbine

Biti nomad božja je volja, dakle, ni kazna ni privilegija. U mom slučaju, to je usud! Upotrazi za još jednim novim prebivalištem (sadašnje je dotrajalo), ponovo tumaram Talinom. Avantura koja, od surfovanja po netu, pa do susreta sa ljubaznim brokerima, zvuči zanimljivo. Ali kada se otvore prva vrata, priča dobija sasvim novu dimenziju. Ponuda stanova je šarolika, a dva najzastupljenija stila su deplasirani, ali neizbežni soc-realistički i trendi skandinavski.

Ponedeljak, kišovito oktobarsko jutro, temperatura negde oko nule, retki prolaznici sa kapama, rukavicama, toplim jaknama i u šorcevima (!). Uobičajena odevna kombinacija, jer je početak oktobra označio i početak sezone kupanja na Baltiku.

Ovo bi moglo biti najkraće javljanje sa severa. Naime, Estonci nisu fanatici u izučavanju kulinarskih doktrina, ne dangube izučavajući recepte. Suluda potraga za namirnicama i kulučenje pored šporeta – ne biva! Konzumenti su brze hrane kojoj tepaju junk food. Mljackajuje i proždiru, iako im se od nje hvata mahovina na guzici.

...U trpezariji, za velikim drvenim stolom, sedi sredovečni muškarac i tihim glasom priča o događaju od pre dvadeset sedam godina koji je ženi i njemu u potpunosti izmenio život. Te večeri, ispratili su svoje bliznakinje do luke da bi se ukrcale na trajekt „Estonija“. Devojke su bile profesionalne plesačice i putovale su u Stokholm gde ih je čekao zanimljiv angažman. Nažalost, 28. septembra 1994. godine „Estoniju“ su progutali talasi Baltičkog mora.

Iako u kalendaru piše jedno, sinoptička situacija u Estoniji beleži sasvim drugačija dešavanja. Početak avgusta je već, čini se, označio dolazak jeseni. Od tada sunce sve češće izostaje, temperatura se zakucala na desetom stepenu, Baltik se ustalasao i ružno potamnio. Pravo leto trajalo je čitavih mesec dana, što na severu, do ovih godina (globalnog otopljavanja), nije bilo realno. Oni koji su bili spretni i brzi nisu gubili vreme na iščuđavanje, već su svaki sunčani momenat eksploatisali do maksimuma.

Pazarni dan. U rukama mi je umesto cegera torba od ekološkog materijala i minijaturni novčanik koji je istisnuo moj stari pohabani kožni primerak. Veličine prosečne knjige, nabrekao do pucanja, bio je to neobičan trezor vrednosnih papira i neprocenjivog blaga.

Ribar uhvatio egzotično vodeno stvorenje iz reke Parnu, prvi put viđeno u lokalnim vodama pre devedeset godina - još jedan događaj koji je uzbunio estonsku javnost, ovoga puta i naučnike širom zemlje.

Ne tako davno estonsku javnost su potresla dva nesvakidašnja događaja.

Prvi se odnosi na jednog od čelnika najveće banke u Talinu, koji je iznenada dospeo u žižu interesovanja. Naime, simpatični čovek predvodio je tim „hemijskih“ stručnjaka, odgovornu grupu poštenih ljudi koji su pošteno radili i svim svojim umećem i trudom, koristeći najsavremenija sredstva hemijske tehnologije, pošteno, do izbeljivanja, prali i oprali dve stotine milijardi nerezidentnog novca, sa posebnim naglaskom na sumnjivo poreklo istog.

Srbi u Estoniji prava su retkost, susreti sa njima takođe. Čarobne trenutke sa bivšim zemljacima iz jedne bivše zemlje, doživljavala sam kao nacionalni praznik. U udaljenoj i hladnoj zemlji, išibanoj vetrovima i najčešće zaleđenoj, efekat srpskog jezika milozvučan je i svakako terapijski.

Neverovatno i moguće! U Estoniju je došlo pravo pravcato leto. Nezapamćeno visoke temperature, „topli fen“ koji ne donosi olakšanje i rojevi nekakve leteće gamadi koja samo otežava vremenske „neprilike“.