Mesta i sudbine

Estonci su po svemu specifični. Visoki su i kršni kao gorštaci, a ipak bledunjavog tena i prozirno plavih očiju u kojima stanuju naizgled prazni pogledi. Crte lica krajnje nekarakteristične, na glavama lelujava retka kosa nalik nitima kudelje, a bele maljice robusno štrče iz anemične kože. I pored toga, bilo bi surovo reći da su ružni i neugledni. Izostanak šarma i uobičajene egzotike daje im posebnu lepotu, estonsku. Zadovoljni i neopterećeni, stupaju ponosno uzdignitih glava, nezainteresovani za ostatak planete.

Muzika je posebno značajan segment nacionalnog i kulturnog identiteta Estonije. Nezvanično, svaki treći Estonac virtuozno svira, peva ili komponuje. Dešavanja na muzičkoj sceni gotovo da su svakodnevna. Repertoari su prebogati, muzički događaji se organizuju kako u koncertnim salama, tako i na otvorenim pozornicama, kao i u svakom prostoru koji može biti oplemenjen notama, a zainteresovanih je uvek više nego slobodnih mesta. Posebno je zanimljiva svaka prigoda kamerne muzike upriličenau kakvoj katedrali.

Od bezbrojnih “najova”koji se mogu vezati za ovu zemlju, izdvajam isledeće:

Estonija je šampion sveta po količini meteorskih kratera. Najbrojniji su na ostrvu Saarema, a najvećem je starost procenjena na 4000 godina.

Najpoznatiji filmovi, od „Stalkera“ (Andreja Tarkovskog) do „Teneta“ (Kristofera Nolana) snimani su na najzanimljivijm lokacijama u Talinu.

Autor Olgica Marinković

Kao i obično tokom radne nedelje, dan smo proveli svako na svom poslu, jer tako je, kažu, od kako je sveta i veka, od nečega mora da se živi da bi ponekad moglo i da se uživa. A kad je o uživanju reč, moja devojka i ja smo pravi primeri za to, bilo onda kad nas strast obuzme, bilo kad priuštimo sebi kakvo putovanje, bilo kad se ovako kao večeras, izvalimo na kanabe i uz pivo i grickalice zagledamo u TV.

Potaknut postom mog dragog prijatelja iz ove virtuelne stvarnosti, Dragana Jurića, setio sam se jedne priče iz vremena kada smo mi muški, u tadašnjoj Jugoslaviji,  imali obavezu služenja vojnog roka.

Prvi deo te obaveze, tzv. obuku, završio sam posle nepuna 3 meseca u jednom divnom gradu u Makedoniji u Skoplju. Posle završene obuke, dobio sam prekomandu, u srce Šumadije u Gornji Milanovac, gde sam proveo ostatak vojnog roka od godinu dana.

Volim da prodjem ulicom Đure Jakšića. To je ona što sa početka Obilićevog venca izlazi na Knez Mihajlovu kod SANU. U toj ulici je, od jeseni 1979. do prve polovine '90.-ih, svoj život živeo prvi beogradski kafić, "Zlatni papagaj".

Naslušah se ovih dana, po ovom sokoćalu od fejsa, kukanja o izolaciji, pa ko velim, hajd' i ja da kažem koju. U stvari, da vam opišem pravu izolaciju.

Razdanjene noći i svetla malog grada na obali Egejskog mora su se razlivali ulicama bez trotoara. Načičkana kola kraj puta su ometala lokalnog psa u dremanju koje nema kraja i konca, koji tu, baš na tom mestu, između pesaka i kontejnera, leži i ležao je dok se ovaj grad još nije izgradio. Opominje prolaznike da koračaju polako i pazljivo, podseca da nisu prvi koji gaze ovaj pesak pun zlatnog zrnevlja. Poput Kerbera postoji ovo misteriozno bice koje menja obličje iz dana u dan, iz veceri u jutro.

Ustao sam kao i svako jutro, negde po ustaljenom terminu oko osam. Uobičajena rutina -WC, kuhinja, pristavljanje kafe i onda palim kompjuter. Dok sam sedao na stolicu ispred monitora, začuo sam šuškanje iza zavese, na otvorenom krilu od prozora. Okrenuo sam se i primetio obris male golubice. Ustao sam i polako prišao, primetivši kako pokušava kljunom da pomeri zavesu, kao da pokušava da uđe unutra. Osetila me je i poletela…ja sam prišao prozoru i roletnu, koja je bila izbačena, privukao.