Mesta i sudbine

Poslednji pas lutalica u Talinu. Titula koja se u Estoniji odavno ne može dobiti, jer svaki pas ima svog gospodara. Dugi niz godina Žorik se nije dao uhvatiti. Zvali su ga Kummituskoer ili „pas duh“, a živeo je na ulici više od deset godina. Ovo je zabeženo u retke talinske rekorde. Meštani su mu pružali zaštitu od nevremena i hranili ga. Tumarao je poznatim ulicama svog kraja, „obilazio parohiju“, njuškao, jurcao, radovao se i voleo slobodu koju drugi psi nisu mogli da iskuse. Pre dve godine, nesmotrenost i glad nakratko su ga lišili te privilegije.

Estonija je od decembra zavejana i zaleđena i sve bi bilo poput dečije bajke da je ne pohode devastirajući vetrovi. „Ponuda“ je velika, ali su najčešći onaj iz ruskih stepa koji ledi krv u venama, kao i onaj koji duva sa mora i za sobom ostavlja pustoš. A ako ova dva vetra udruže svoje snage, jedinstveni slučaj kada Rusi i Estonci ne stoje na suprotstavljenim stranama, potpuno je opravdano pričati o prirodnoj katastrofi. Njihova razarajuća snaga uteruje u dobro obezbeđena skloništa i izaziva ozbiljan strah od trajnih poremećaja uma i duše.

Kada se Viktorija i Igor pojave na vratima, kao da se uključe reflektori na Marakani. Nasmejani, vedri, puni neiscrpne energije. Izlivaju kofe adrenalina i dobrog raspoloženja u moj stan koji je sa pokućstvom i stanarima odavno utonuo u beskrajno dugo zimsko sivilo i estonski mrak. Ipak, nekoliko poslednjih dolazaka obeležilo je samo nasmejano Viktorijino lice. Igorov izostanak pravdala je vajkajući se: Depresija, depresija!

Dočekan i ispraćen sa velikom pompom, duh Božićnih praznika kao da još uvek ne napušta Estonce. Praznovanja su daleko iza njih, ali se i dalje ponegde mogu čuti udaljeni prasak i rasprskavanje vatrometa, kao da je teško oprostiti se od blagdana i radosti porodičnog okupljanja. Danima su domovi bili raskošno ukrašeni, a trpeze svečarski postavljene. Pravoslavni  Božić manjinsko rusko stanovništvo proslavilo je bez pompe, kao i malobrojne srpske porodice koje su se dovijale na sve moguće načine kako bi izgledao kao onaj „kod kuće“.

U estonskom prazničnom kalendaru Božić je jedan od dva najveća praznika. Svake godine se nestrpljivo iščekuje i dugo priprema. Mešavina je tradicionalnog i modernog, duhovnog i svetovnog, sa izvesnim primesama magije i mistike. Veliki porodični praznik u kome podjednako uživaju i poštovaoci religije, kao i oni koji se tokom godine tako ne osećaju. Već početkom decembra može se videti užurbanost na ukrašenim ulicama i gužve u saobraćaju i trgovinama.

Davne 1806. godine u Talinu je prvi put započeta proizvodnja pekarskih i konditorskih proizvoda. Osnivač je bio izvesni Lorenc Kavijezel. Poslastičarnica je otvorena u Starom gradu i bila je poznata i po ručno rađenim bombonama i figurama od marcipana - tradicija koja je zadržana do današnjih dana.

U stanu iznad mog živela je jedna (ne)obična ruska porodica. Mama, tata i troje dece. Možda. Sa razlogom „možda“, jer bi i na izveštaju  komisije za popis stanovništva stajala ista primedba. Broj članova porodice varirao je između dva i deset. Ovo aritmetičko uvećavanje doživljavale su sve komšije u neposrednoj blizini, a pojavilo se kao posledica sumanutih svađa, lomljave i galame koja je probijala granice izdržljivosti.

Autror Milan Pantić

Na jugoistoku Estonije, manje od tri sata vožnje od Talina, nalazi se veliki prirodni rezervat, ruralna oblast i okrug Pelva, čiji je administrativni centar malo naselje, ni po čemu poznato, zaglavljeno u nekim prohujalim vremenima. Iznenada, 2018. godine, Kanepi se oslobađa višedecenijske pospanosti i dobija na popularnosti.

Osvajanje i naseljavanje estonske teritorijeviše se ne karakteriše kao misija koja zaslužuje medijsku pažnju, ali se i dalje nalazi u rubrici hrabrost, naročito ako se radi o starijim osvajačima kod kojih je avanturistički duh uveliko trebalo da podnese zahtev za penzionisanje. Ukoliko se ta hrabrost i dalje otima i odbija nirvanu u skromnoj vikendici na ivici nekog šumarka, sleduje joj, recimo, sever sa svim pripadajućim atributima.