Mesta i sudbine

Ovde se ceo život može opisati na nekoliko stranica. Jednostavan je, a ispunjen.

Teče 2 km od mog stana. Zelena je, kao šuma da je. Hladna je kao zima da je. Lepa je kao žena da je. Niko je nije tako divno opisao kao Andrić Ivo, a ni zamislio kako da je ulepša i oplemeni kao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a ni okitio mostom, kao ljudske ruke. Na Drini je ona pozornica, simbol trajnosti, jedina konstanta kroz vreme i živote. Most na Drini je spona, tkivo izniklo iz vode, umetnost bez premca, mrtva građevina koja živima služi, pa tako da i sama postaje živa.

Solun spada u one mediteranske gradove koji su novijeg dizajna. Kao i Lisabon (bez Alfame) i Barselona. Razlog za to je veliki požar od pre tačno jednog veka.

Grad-vašar. Primorski Hong Kong, kako čuh da ga neki zovu. Kažu da je nekada davno bio prepun četinara, a danas izduvnih gasova i otrovnih materija. Morsko dno deluje kao post nuklearni prostor u kome nema ni jednog živog organizma. Ah, kako to slomi vrcavi optimizam pubescenta koji je dao paprenih 50e za novu masku za ronjenje. Grad u kom se ne oseća miris mora, a na moru je.

Izlet u nacionalni park

Hot dog vs. ćevapi

Ima tih naših svuda.

Turbulentno i uzbudljivo

Džakarta je gradurina od 38 miliona stanovnika. Statistike kažu da u užem delu živi oko 10, a u prigradskim naseljima oko 28 miliona.

Gradove volim kao što volim ljude. U mom srcu, još mesta ima.