Mesta i sudbine

U stanu iznad mog živela je jedna (ne)obična ruska porodica. Mama, tata i troje dece. Možda. Sa razlogom „možda“, jer bi i na izveštaju  komisije za popis stanovništva stajala ista primedba. Broj članova porodice varirao je između dva i deset. Ovo aritmetičko uvećavanje doživljavale su sve komšije u neposrednoj blizini, a pojavilo se kao posledica sumanutih svađa, lomljave i galame koja je probijala granice izdržljivosti.

Autror Milan Pantić

Na jugoistoku Estonije, manje od tri sata vožnje od Talina, nalazi se veliki prirodni rezervat, ruralna oblast i okrug Pelva, čiji je administrativni centar malo naselje, ni po čemu poznato, zaglavljeno u nekim prohujalim vremenima. Iznenada, 2018. godine, Kanepi se oslobađa višedecenijske pospanosti i dobija na popularnosti.

Osvajanje i naseljavanje estonske teritorijeviše se ne karakteriše kao misija koja zaslužuje medijsku pažnju, ali se i dalje nalazi u rubrici hrabrost, naročito ako se radi o starijim osvajačima kod kojih je avanturistički duh uveliko trebalo da podnese zahtev za penzionisanje. Ukoliko se ta hrabrost i dalje otima i odbija nirvanu u skromnoj vikendici na ivici nekog šumarka, sleduje joj, recimo, sever sa svim pripadajućim atributima.

Utorak obojen sivilom. Veliki, od vode otežali oblak, nadnosi se nad gradom. Iz njega se već nedeljama cedi hladna i neprijatna kiša. I dok se vetar ne razgoropadi, sve će biti natopljeno i udavljeno hektolitrima tekućine koju kameno tlo ne može da proguta.

Uobičajeni mir raskvašenog dana, a u Estoniji ih ima poprilično, narušava i obespokojava nesvakidašnji dogadjaj.

Samozvane ili uz nečije dovitljivo kumovanje, Estonija, Latvija i Litvanija poznate su pod imenom baltički tigrovi. Tri susedne zemlje koje su se sopstvenim snagama i  istrajnošću, kao tigrovi, borile i izborile za oslobođenje od komunističkog zagrljaja sovjetske imperije. Skok iz dugogodišnje tame prema svetlećim uzorima zapada takođe podseća na nezadrživ osvajački pohod pomenute životinje. Stoga, pored „harizmatičnih“ Estonaca, ne bi bilo zgoreg pomenuti i komšijske tigrove, tek da ne naoštre zube zbog zapostavljanja.

Tog 23.avgusta 1989.godine, tačno u 19 časova, napravljen je najduži ljudski lanac u istoriji. Dva miliona ljudi, žena i dece svih uzrasta uhvatili su se za ruke i formirali 675 km puta koji je simbolizovao mirne demonstracije i uzvišenu želju za slobodom.

Našla sam se usred nepregledne gomile stvari (svojih, valjda) i nisam znala odakle bih počela. Ideja o dvonedeljnoj selidbi osujećena je kratkim pogledom na imovinu stečenu (tada već) trogodišnjim estonovanjem. Dva pečalbarska tanjira sa pripadajućim priborom za jelo i posteljina, komada dva, poneli su se kao krajnje neodgovorni gremlini. Toliko su se umnožili, da ni lokalni banditi, koji su nam opelješili stan, nisu ostavili veliku prazninu. Naprotiv! Bilo je tu svega.

Biti nomad božja je volja, dakle, ni kazna ni privilegija. U mom slučaju, to je usud! Upotrazi za još jednim novim prebivalištem (sadašnje je dotrajalo), ponovo tumaram Talinom. Avantura koja, od surfovanja po netu, pa do susreta sa ljubaznim brokerima, zvuči zanimljivo. Ali kada se otvore prva vrata, priča dobija sasvim novu dimenziju. Ponuda stanova je šarolika, a dva najzastupljenija stila su deplasirani, ali neizbežni soc-realistički i trendi skandinavski.

Ponedeljak, kišovito oktobarsko jutro, temperatura negde oko nule, retki prolaznici sa kapama, rukavicama, toplim jaknama i u šorcevima (!). Uobičajena odevna kombinacija, jer je početak oktobra označio i početak sezone kupanja na Baltiku.