Septembarsko tumaranje (pisma iz Estonije)

Iako u kalendaru piše jedno, sinoptička situacija u Estoniji beleži sasvim drugačija dešavanja. Početak avgusta je već, čini se, označio dolazak jeseni. Od tada sunce sve češće izostaje, temperatura se zakucala na desetom stepenu, Baltik se ustalasao i ružno potamnio. Pravo leto trajalo je čitavih mesec dana, što na severu, do ovih godina (globalnog otopljavanja), nije bilo realno. Oni koji su bili spretni i brzi nisu gubili vreme na iščuđavanje, već su svaki sunčani momenat eksploatisali do maksimuma. Ostali (a bilo ih je) se nisu izvlačili iz svojih virtuelnih svetova, ne znajući koliko propuštaju.

I tako, moj lični doživljaj estonskog leta u stilu je “ nekad bilo, sad se pripoveda” narednih osam meseci. Ovde se slabo pripoveda, već se u punom raspoloženju organizuju svečanosti za ispraćaj leta i dočekivanje jeseni. Trodnevni Festival paljenja vatri i igre svetlosti održan je u Estoniji proteklog vikenda. Blještalo je i šljaštilo do slepila.

Floskula mojih domaćina kaže da ne postoji loše vreme, samo loša odeća. Ostavljam se lamenta, apstrahujem temperaturu na termometru. Uvlačim se u topao dzemper, kabanicu i kaljače, nedostaje mi još samo pastirska motka.Izlazim iz stana pevušeći i prkoseći tmurnom danu. Grabim niz stepenice, obaram saksije, najradije bih sela na gelender i skliznula do prizemlja. Nakolmovana penzionerka jarkocrvenih usana, inače uvek slučajno na hodniku, prati moj performans i kolači oči.

Na ulici me dočekuje baltičko sveto trojstvo: kiša, vetar i sivilo. Kiša natapa zemlju, ne dozvoljava joj predaha. Mučenica, ne stiže da uvuče u sebe silnu vodurinu. Grglja, davi se, čas je guta, čas izbljuvava, grči se i uvija, stenje i ropće natopljena lišćem i koracima prolaznika. Vetar je u neumornom kovitlacu, besni, kida granje, čerupa lišće sa drveća, a onda sve to uvlači u svoju nezasitu utrobu, samelje, pa u mlazu izbacuje po šetalištu i šetačima.

Ništa bolja situacija nije ni na nebeskom svodu. Šizofreno nadmetanje i jurnjava oblaka upotpunjavaju sliku devetog kruga pakla. Ili bar njegovu najavu.

Šetalište je, očekivano, prepuno ljubitelja prirode i ja skrećem na manje prometnu stazu. Upadam u gustiš, sve dublje tonem u lepljivu smesu lišća i blata i uskoro odustajem, jer ova šetnja dobija nove atribute za koje ja nemam opremu. Nekako se dokobeljam na stazu popločanu kamenom i tu moj “sonar” počinje oduševljeno da reaguje. Miris mora, koji uporna kiša nije u stanju da spere, nepogrešivo me vodi do obale. Upadam u raskvašen pesak, upada i on u moje cipele. Kao da se igra, pozdravlja ili izaziva, Baltik se uzjoguni, zatalasa i ispljune pred moje noge sva svoja raspoloženja mesecima nakupljana. Ima tu raznog i zanimljivog inventara. Od raznobojnih i talasima oblikovanih staklića, preko okrnjenih oklopa školjki, kamenčića, pa sve do balvana, dasaka i ostaledrvne građe (fali građevinska dozvola). Izjedena od soli, nedaleko se izležavaju kolica iz nekog marketa i dopola raspadnut leš nesrećne foke. Bogatstvo pasioniranog kolekcionara.

Mogla bih satima da koketiram sa baltičkim lepotanom, ali objektivna stvarnost podseća na mokre noge, na cipele u kojima, pored raznih sadržaja, za moja stopala uskoro neće biti mesta. Kao dobro opremljena pudarska koliba šljapkam kroz grad i “razdragano” pozdravljam estonsku jesen.

Samo optimizam, nije ni to leto tako daleko!