Iz trećeg ugla

1.Sramna vlaSt, kriminalna i potkupljiva već godinama iSta.

2.Sve poSkupljuje dok narod postaje Sve jeftiniji.

3.Sirotinja koja ne Shvata da to jeSte.

4.Sluge božije koje su izdale Boga

5.Stide se pametni dok se glupi diče.

6.Svet koji se prepolovio i poStao poluSvet.

7.Samoubistva zbog nemaštine.

8.Suze roditeljSke kojima deca beže iz zemlje trbuhom za kruhom.

9.Strahovlada koja vlada Svojim kukavicama.

10.Sendviči koji se dele gladnima Svojih 5 minuta.

11.Svest koja je pala u neSvest.

,,Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte.” 

Meša Selimović, Tvrđava

Grešna sam, jer sebe greškom nazivam.

Zašto bih bila greška, ako se drugačije nosim, ako drugačije volim, ako su mi snovi veći, a hrabrosti prevazilaze osrednje ideje? Ako umijem bolje ljubiti, pogledom ubiti, i jednom rečenicom zapečatiti razgovor? Ako su moji pogledi širi, dubine nepreglednije, a vjera se ne zaustavlja na obodima drugih vasiona? Grešna li sam?

Osećaj tišine i otupelosti se prepliću i mešaju u jedno gnusno, veliko, prazno platno. Telo gubi osećaj lakoće i kreće se sve teže i teže kroz prostor. Poput ovih zvezda, implodira u sebe postajući jedna velika crna rupa u koju se talože sve informacije primljene u toku prepodnevnih časova. Revizija misli i emocija polako tinjaju i prete da će se ugasiti. Sve gubi prvobitni smisao. Vasiona je puna zvezda i ja biram svoju, gornji levi ugao, jedna od njih. Opet se vraćam u sobu i počinje osama.

Dobro jutro, izgubljeni Svete! Moja budućnost te je danas gurnula u prošlost, a sadašnjost prestaje da vreba iz senke. Nastavi nekom drugom da traćiš prostor i vreme. Moje više ne dam. Jutros sam pobedila, jer si izgubio mene, izgubljeni Svete.

Ne traži me da budem ti deo kad nisi ceo sav svoj. Ni mojviše nisi. Nemam vremena da ga gubim na tebe. Gledam te od gore, jer si nisko. Prerasla sam te, a i mlađa sam.

Sve smo se razumjeli. Razgovaramo već ko zna koji put pokušavajući da objasnimo sebe drugima.

U teretani sam bila redovna i izgledala odličnou četredestim i onda srce zezeznulo stvar, urođena mana i nokdaun, signal da usporim sa životom, nastavila da treniram istim tempom i osjetila da ubijam sama sebe.

Osetili smo tog trena oboje da nešto nije u redu. Mislili smo da smo rekli sve, ali nekako da se otvorio vulkan bola koji je počeo da izlazi brzinom sveg lošeg i koji čezne da bude izbačen. Poput lošeg života u organizmu koji se vodi samo kada si student i kada nemaš za kvalitetan alkohol. Onda organizam počne da traži, da čezne za zdravljem i vapaj se čuje jako daleko. Svi bližnji mu prisustvuju i on je dobar zato što čisti sve negativno. Loša strana je što ne bira ni vreme ni mesto.

Osećaj obamrlosti ili otupelosti prekriva celo telo. Kao da nešto fali. Ili je to sreća? Ne znam, ali neka lakoća ispunjava prostor u kojem trenutno obitavam i one ušuškanosti koja bi trebalo da bude prisutna kada se nađete u svom safe zone trenutno nema. Kao da se istina prišunjala na mala vrata i vreba kako će svakog momenta da iskoči i pokaže se u svom najvećem svetlu. Anksiozno spoznavanje trenutne situacije mi ne dozvoljava da dobro razmislim da li je to pozitivna ili negativna stvar.

Veče smo provodili kao i svaki dan. Supruga na jednom računaru surfala po fejsbuku, dok sam ja na drugom sklepanom za moje potrebe pisanja. Odjednom, ona skoči sa stolice i pognu se iza kreveta pored nje:

-Šta ti bi?- upitah je.

-Nešto zuji, dođi brzo da vidiš kolika je buba, leti kod ormana!

“Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, a još čudnije kako često baš to malo nedostaje.”