Kratka priča

Stojim na taksi stanici u starom kraju. Trotoarom, preko puta, hodaju dve starije žene i smeju se baš od srca. Jedna od njih je moja majka. Šeta ruku pod ruku sa prijateljicom. Hodaju polako, teta Milica se potpomaže štapom. Uhvatio se prvi sumrak i ne vide me.

Teška metalna vrata okružnog zatvora, zatvorila su se za njim. Pogledao je oko sebe, u ono što ga okružuje i shvatio da ljepši dan nikada prije nije vidio. Sunce je sijalo, ptice su pjevale, sve je bilo savršeno. A tek je bilo jutro. Duboko je udahnuo dopuštajući da mu vazduh slobode ispuni pluća. Bilo je moćno. Malo mu se i digao od tog osjećanja. Namjestio je stvari u pantalonama i uputio se prema parkingu. Tamo ga je čekao biser domaće auto industrije, naslijeđen od oca, Zastavin jugo florida.

Pre nego što je odlučila da sedne na klupu u parku, svratila je do kioska i kupila cigare. Na pitanje prodavca koje cigare želi odgovorila je da on izabere. Pogledao ju je čudno i odmah dodao paklicu najskupljih. Ko koga ovde zajebava ne znam, pomislio je, ma, mora da je pukla jadna žena. Aha i upaljač traži, ma, da, pukla! Ona mu uzvrati širokim osmehom i reče mu da zadrži kusur od par dinara.

U dugоm putоvаnju krоz pеščаnu оluјu, zаstајао bi skrivајući оči. Čuvао ih је kао nајdrаgоcеniјi dаr, јеdini prеоstаli dаr. Bеz tоrbе, pоcеpаnе оdеćе, ispucаlih stоpаlа kоја su virilа iz pоslеdnjеg pаrа оbućе, putоvао је sа јеdnоm i јеdinоm žеlјоm.

Najpre da se predstavim. Ja sam Lazar Petrović zvani Brando. Prezime sam dobio po mom ocu, Borisu, ime je bilo želja moje majke, Mirjane, a nadimak u gimnaziji.

Autor Aleksandar Đukanović

Dok je Branko smišljao završne taktove plesa, koji će odigrati sa svojom komšinicom, u iznenadnu posetu dolazi njegova ćerka, želeći da mu preda neku zaostalu dokumentaciju. Dugo je zvonila, ne želeći da se vrati neobavljenog posla , cupkala nervozno, kad se iznenada otvoriše susedna vrata, i iz stana proviri Dijana.

- Čula sam buku, pa sam zato…- započe. Već joj beše neprijatno.

Vozili smo se ka Mirjevu, mala se raspričala sa mnom, kao sa nekim dobrim ujakom, a ja sam slušao, šta ću. Navikao.

Pa mi je pričala kako je do skoro bila u vezi koja je trajala šest godina. Ona, inače, ima dvadeset četiri. Taj joj je bio prvi i jedini dečko. Nije znala ni za koga osim za njega. Ali, eto, razišli su se. Nije važno, ionako to odavno nije više to, počela je da se oseća kao u kavezu, da shvata da vreme ide, da više nije dete, da hoće da ugrabi još nešto od mladosti…

Slađana Belko

Noć je bila ispujena glasnom grmljavinom i povremeno je, kao mačem, presječena bljeskom munje. Okean je bio nemiran i talasi su udarali snažno o stijene, gonjeni jakim vjetrom. Brodići privezani u luci, podizali su se i spuštali u ritmu disanja crnih voda okeana.

Neposredno uz luku stajala je jedna stara drvena ribarska kafana. Kišni slapovi slivali su se niz vremenom propali krov, pa niz trošne, mahovinama obrasle zidove.

Pages