Čekaonica za osmehe

Stolice, prislonjene na zid, jer im je zid davao jedini čvrsti dokaz da neće pasti kada neko sedne na njih, bile su popunjene tako kao da su u vrsti "na parove razbrojs' ". Popunjena - prazna, popunjena - prazna, baš dobro popunjena, (čovek koji je seo na nju, sigurno meri preko sto dvadeset) - prazna, kao kada fali zub u vilici. Seo je na onu koja je bila kao kvaran zub, iako ga upozoriše da se klima. Toj ni zid nije pomagao, jer se ljulja po stranama. A on je baš hteo da se oproba, da bude hrabra, junak dana. Ako ništa drugo, kad već nije ratnik, nije glava porodice, bar jednu stolicu može da savlada. Gledali su sa znatiželjom, neko mlako, neko sa izrazom kao kada se gleda neko uz reči: " vidi, budale." Nevolja je bila što je, taman kad je seo, sa tako zavidnim držanjem, stariji gospodin, koji dešavanja u čekaonici očigledno pomno prati kao finale fudbslskog prvenstva, opomenu, dade mu žuti karton, reče mu da nije predao knjižicu. Uspeo je da ustane i stavi gde mu rukom pokazaše, bar petoro njih, na nešto nalik na natkasnu, koja je bila u ulozi ѕtočića za knjižice. Eto, i taj zadatak je obavio. A sada, opet da sedne junački. I da sačeka svoje ime i prezime. Oduvek mu je bilo suviše intiman čin kad ga neko proziva i doziva punim imenom, i to neki potpuni stranac, pred nekim tamo, potpunim neznancima. Kao da ga razotkrivaju, skidaju do gole kože. Dok je, na primer, u pošti ili banci, samo broj. Navikao je da bude samo broj, ugodno mu je tako. Iza tog broja može biti ko god hoće. Ovako, ne može da istražuje inkognito, da meri proporcije lica, posmatra osmeh, mada teško se mogu sresti na ovom sumornom mestu, ali bar neki nagoveštaj osmeha, potreban mu je. Ma, ne očekuje on da će naslikati novu Mona Lizu, ali mu treba da dovrši portret izmišljene devojke. Da bar nije odabrao izmišljenu. Pa, imao je ponude, poručene portrete, koje bi mu bili debelo plaćeni, a on ih je odbio, jer je odabrao da naslika san. Dani su odmicali, sve je bilo završeno na platnu, bio je prilično zadovoljan, ali osmeh, onaj, onaj, neiskazani, nije mu išao od ruke. Srećom, platno "trpi" naslage uljanih poteza, ali ne može beskrajno. Već se naziru nepokriveni donji slojevi. 

Na torbi od platna, koju je našla nedavno u svojim starinama po ormanima, držala je svoje ruke smerno, sa strogošću i odlučnošću, kao gospođe u romanima Agate Kristi. To je vežbala kada je bila mlada, misleći da će tako navići svoju kičmu i volju na pravilno držanje. Držala je tako čvrsto taj položaj, dok nisu prozvali ženu koja je sedela desno od nje. Žena joj nije bila motiv, već dužina sopstvene odlučnosti, kao merna jedinica, alarm na štoperici. A onda, kada je žena zamakla iza vrata, opustila se i oklembesila, kao da je neko ispustio konce na lutki nakon predstave lutkarskog pozorišta. Nikada nije mogla biti do kraja dosledna. Ipak, znala je tako, ponekad, sebe da stavlja na muke, itekako je znala. Kao da se kažnjavala kada je, i to je umela, da sebi daje oduška. "Oduška?! Ako je radost življenja odušak!?" Stalno se preispitivala da li je prestrogo prema sebi. Eto, zbog oduška i nemarnosti, sada sedi u ovoj čekaonici. Mislila je da će je toplina mladosti uvek držati. A već neko vreme sve više oseća hladno ću, uvlači joj se u kosti. Sada je sve postalo tako ogoljeno, nema onih šarenih velova koji su tako divno pokrivali sve, pa ne znaš šta je ispod njih, pa se lepo iznenadiš. A ponekada i ono suprotno - nađeš se u beznađu od prizora. Ali, sve je to život... Tako svi govore. Dugo joj je trebalo da nauči da prihvata te rečenice koje su joj oduvek bile tako isprazne i nemaštovite, čak priproste. Rečeno, samo da bi se reklo. Kao ono : "ah šta ćeš..." ;"živeti se mora dalje", s varijacijom na: "život ide dalje". Konačno, i ona se privolela hordama ljudi u mišljenju, jer tako je zamorno biti drugačiji, da te niko ne vidi i ne čuje. I naterala je sebe da počne da shvata da su to jedine pouzdane istine. I snovi više nisu oni snovi, u kojima snevaš, već surova istina. Volela ga je, da, stvarno, i na javi i u snu, bez zadrške, raširenih zenica, videvši samo blještavilo, bez oštrih kontura, kao prelamanje snopova svetla pod uličnom sijalicom, onom, sa snagom od 3000 lumena. Verovala mu je, kao dete kome je obećan odlazak na vašar i vožnja na ringišpilu, da joj govori istinu, da su isti, da voli i on nju isto tako. Iako nije bila sigurna po mnogim njegovim postupcima, ali je rečima zato znao da joj te njene slutnje, kao magijskim ritualima, u trenu rasprši. Reči su bile njegova jedina moć. Puno je vremena izgubila u toj veri. "U pogrešnom se hramu molila" . Čula je negde tu rečenicu, koja je postojala, kao da je oduvek njena. Dok je mislila na hram u kom se našla, krupna žena, očigledno zaposlena u ovoj zdravstvrnoj ustanovi, reklo bi se, po držanju, jedne, ni manje ni više, nego načelnice odeljenja, dodirnu je krupnom šakom po ramenu uz reči kojima je umoljava da se pomeri, da bi ona ušla u prostoriju iza njene stolice. Tek sada je shvatila da su iza nje vrata. "Načelnica" je bila u ljubičastoj uniformi, sa sveže ofarbanom kosom u boji zrelog, pečenog kestena, muškom frizurom, oštrih formi, okruglim, rumenim licem koje nije sijalo samo od znoja, već od ponosa koji je izbijao čak iz njene kože, jer je ona, u ovoj čekaonici, pa i šire, i na gornjem i donjem spratu, predstavljala vlast, bila je neprikosnovena. Ona je mogla da uđe na svaka vrata, da zvecka svežnjem ključeva izazovno, da priča s doktorima, sestrama, da pomera pacijente sa stolice na stolicu, kao inventar. Izašla je iz samo njoj dostupne prostorije, ponosno noseći kantu sa ribaćom krpom na visokoj dršci, dva puta višom od njene glave. Spremna, odvažna, sposobna za sve, prosto se moglo videti na njoj da je prethodno veče ili čak rano jutros, ispekla pun pleh, ako ne i dva, pite krompiruše i možda sa sirom, za svoju brojnu familju. 

"Eto, šta je sve žena postigla sa osnovnom školom, a ona ovde, nakon toliko godina pročitanih knjiga, romana, mudrih štiva o životu, očekivanja da će iz istih da joj iskoči sreća, sedi u prostoriji gde produvava ispod staklenih vrata, sedi, sedi... I sada čeka i zdravlje, uz neke jadne, bolešljive misli. Sanjala ga je noćas. U snu je bio surov, kakav čak i na javi nikada nije bio, na javi je bio bar lažan. Sanjala je kako mu ona pruža ruku nad nekom provalijom, da ga spasi, kao što ga je na javi želela spasiti od njega samog. Molila ga je da je čvrsto uhvati za ruku. I uhvatio je, povukla ga, odvukla od Ivice. Ostao je nepovređen, s njom... A onda joj je ispustio ruku i rekao : "Ako si to učinila da bi me zadržala, prevarila si se. "Nisam htela da te zadržim... Samo da ti pomognem, a ti ostani, ako želiš. Ali, da mi kažeš, da li me ipak, ipak, voliš?"  "Ne, ne volim te." Trgla se iz sna. Uspeo je i san u njoj da ubije. Rekao joj je da je ne voli. Da je voleo, možda malo, na početku, posle nije. 

Osmehnula se samoj sebi, kao devojčica koja pevuši pesmice dok ide sama kroz šumu, da se ohrabri. A nije Crvenkapica. Ta opaska je tek ozari. Majka joj je uvek govorila da se smeši, i kada joj je najteže, jer osmeh duša prepozna, pa se i sama osmehne. Eh, videla bi majka da joj savet nije poslušala one noći, kada joj je pošla preko, da je nikada više ne vidi. Sve osmehe je te prve godine za njom isplakala. 

Sestra iz sobe za prijem je prozvala njeno ime. Ustala je poslušno, kao u hipnozi. 

On je i dalje sedeo na "opasnoj" stolici. Levo od njega je bila gospođa koja je sve vreme bila posvećena skidanju dlaka s crnog kaputa. Svetle dlake, verovatno sede. A mozda i mačje, žute ili bele. Setio se da treba usput da kupi još po tubu bele, kadmium žute i marin plave, ponestale mu. "Pa, zar ta žena ne moze to obaviti kod kuće, iz dva - tri poteza neke četke?! Nego, ovde, usred čekaonice zdravstvene ustanove!? " Ovo je bilo već kipeće iritirajuće za njega. A tek pogledi, kao da ima nešto čudno na njemu! Ne voli zurenje. 

"Niste platili participaiju, treba u knjižicu da stavite 50 din." oglasi se opet onaj fudbalski sudija. Dakle, crveni karton je već zaradio. Pa, što ne reče odmah, nego sada ponovo da ustanem? "Aaa, jel' tako? Evo. Hvala." Ustade, dosta uspešno, stameno, stavi novčanicu među korice  knijžice i vrati se nekoliko koraka nazad da sedne na "magareću" stolicu. 

Dok je se spuštao da sedne, otvoriše se vrata ordinacije iz koje izađe žena, ni mlada, a ni stara, samo jako umornog lica, ali sa nestvarnim smeškom, sa "onim" smeškom, koji se valjuška po horizontalnoj crti što odvaja gornju i donju usnu i preliva se do rupica u uglovima. "Da, to je to!" 

Kako je to pomislio, stolica na koju ovog puta nije seo ravnomerno, pod njegovom težinom se izvrnu, a on pade, uz opšte zadovoljstvo mnogih prisutnih. Ona, sa osmehom iz njegovog sna, iako starija nego u snu, u tri koraka se nađe pred njim da mu pomogne, pruži mu ruku. Njemu, koji je trebalo da bude junak današnje čekaonice, priteče u pomoć žena - div junak. "Hvala, hvala vam" - pogleda je zbunjeno, upijajući svojim pogledom slikara, onog, od sanjarske vrste, njene usne sa osmehom iz sna. Spasila ga je. Setio se kako treba "izvući" osmeh na platnu. 

To je i učinio, već isto popodne. Gledao je portret izmišljenje žene na platnu koje je još uvek imalo oštar miris terpentina i nežno joj izgovorio, kao ni jednoj ženi do sada : "Pa, ja tebe baš volim!" 

Autor Ivana Đorđević