Kratka priča

Na raskrsnici nebeskih puteva stajala je žena na čijim grudima je jedna mala ptica kljucala ranu, tu, negde iznad srca.To  i nije bila rana, samo je podsećala na nju, nazvala sam je ranom, jer je bila u telu žene. Bila je to, u stvari, mala, pravilno oblikovana rupa u koju je ptičica stavljala neobično plave bisere, ili nešto slično tome. Nikako nisam mogla da vidim glavu te žene, ali lepo oblikovane grudi i njenu desnu ruku koja je dodirivala jedan od bisera, jasno sam do detalja zapamtila.

Dugim koracima, Igor M. je obilazio sav poznati svet u svojim očima. Već dugo se kretao mesečevom stazom, obilazeći iznova poznati svet. Nije bio začuđen i zbunjen svim ruševinama koje su se nizale, više su ga plašila nova čudovišta koja su nicala na uspomenama. Samo je tiho, pognute glave, prolazio, krajičkom oka prateći bledi sjaj meseca.

Na stadion nisam ni ušao. Posle pet sati besomučnog ispijanja piva po dosadnoj novembarskoj kišici i neprestanim sitnim verbalnim nedjebavanjem sa gorbarima rešili smo da krenemo ka Marakni. Bila je nedelja. Sve je bilo uobičajeno, pivo u ruci, pišanje uz svaku banderu ili tarabu, navijačke pesme, policijska marica koja nas prati dok ne izađemo sa Vračara. Uobičajena slika koju živim već decenijama. Prolazeći Karađorđevim parkom naleteli smo na grupu grobara iz unutrašnjosti. Momentalno je nastao krkljanac. Mlatili smo se pesnicama, flašama, letvama, nogama...

Svakodnevno nam se na javi prikazuju segmenti slika koji ostaju zabeleženi u delu mozga zaduženom za skladištenje sećanja. Mnogo puta nismo ni svesni da su nam se neke stvari izdešavale po jasnom planu sudbine. Obično bude kasno kada neke stvari shvatimo u potpunosti. Mnoge poruke koje dobijamo putem sna predstavljaju proživljene trenutke iz naše bliske ili dalje prošlosti kojih nismo svesni, jer smo ih duboko potisnuli i prigušili svakodnevnim brigama i obavezama.

„Imali smo dogovor, sećaš li se!? Imali smo jebeni dogovor, ti i ja, i opet si zeznuo stvar!“ Gnevno je šutnuo nogu od stola u mrtvačnici, na kome su zemni ostaci njegovog oca, pokriveni čaršavom sumnjive čistoće, čekali dvojicu dežurnih bolničara da se vrate s pauze. Tišina u hladnoj prostoriji, bezličnih sivih zidova, skoro da je bila opipljiva. Plamen sveće je pucketao u ritmu kazaljki na satu iznad ulaznih vrata.

Đorđe je od rođenja živeo na Salajci, živeo je u dosta siromašnoj porodici, imao je mlađeg brata i sestru. Majka je pomagala po kućama, zarađujući za decu, a otac je išao po građevini, ali je često ostajao bez posla zbog pijanstva. Zbog sve te nemaštine, jako rano je svoj način života našao na ulici, bežeći iz kuće u kojoj su se često čule svađe, a i otac je znao da bude dosta agresivan.

Par dana od kako je dobio poziv da se javi radi saslušanja, a noć pred isto, odlučio je da osmisli priču kojom bi sakrio sebe od istine. 
Strepili su svi slični njemu, i na samu pomisao od inspektora Milića. Od klinca koji je već bio kod njega, zbog krađe nekih akumulatora, čuo je za Milića zvanog poligraf. Time mu je izazov bio znatno teži i zanimljiviji. 

Dani u kući Petrovića nastavljeni su kao da se ništa dogodilo nije. Milan je ostao sam sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Nađom, kada ga je napustila žena Vera i otišla kako bi ostvarila svoje snove.
Bili su u braku osam godina i Milan je stalno slušao Verine pričekako će jednog dana postati glumica. Ćutao je, ne znajući šta bi joj rekao. Brinula je o njihovoj ćerkii, kako tako, vodila računa o kući. Nadao se da će je želja za glumom proći.

Pod dejstvom prizora, koji se tik pred njegovim očima odvijao, on se preobraćao u senzitivno biće, kakvo nikada nije bio. Njegov um je preplitao slike, gledajući u gracilnu sliku žene, tako nežnu i krhku, koja pleše, vođena vetrom, delujući nestvarno. Ponavljao je u sebi nepovezane reči koje mu delovahu smisleno u nemom recitalu upućenom njoj. Njeni skladni pokreti, uvežbani godinama, pratili su cikluse prirode, od proleća do naredne zime. Vežbala je sa mačetom, lomeći vazduh oštrim pokretima, u belom kimonu, izgledajući poput sna.

(Epilog)

Pages