Kratka priča

Jesen se bližila kraju. Drveće je pokušavalo da sačuva poslednje listove na sebi, ali uzalud. Hladan vetar nemilosrdno je kidao poslednje listove i nosio ih daleko na svojim snažnim krilima.

Zaustavio me je kod Tašmajdanskog parka. Svalio se na prednje sedište, ne gledajući me i izgovorio je meni staru, dobro poznatu adresu. Gledao je ispred sebe i ćutao. Moj drugar iz detinjstva i najbolji prijatelj iz mladosti.

-Znamo li se nas dvojica odnekud? - pitam i smeškam se.

On pogleda u mene, pa poče da se smeje.

-Eeeej... Izvini, nešto sam se zamislio, a i ne gledam u taksiste, pravo da ti kažem... Pa, gde si ti, bre, nisam te baš dugo video...

Morska obala, koja je vekovima spajala priobalne gradove, omogućila je sudbinsku povezanost između dva slučajna prolaznika.

Živela je u gradiću duž morske rivijere na kojoj se nalazilo glavno pristanište i luka. Uživala je u lepim trenucima provedenim sa bliskim osobama koje su joj bile glavna moralna podrška i oslonac. U životu joj gotovo ništa nije nedostajalo. Nije čeznula za novim poznanstvom i zbližavanjem, imala je svoj lični kutak u kojoj su svakodnevno boravile osobe koje su joj bile drage.

Pomešala je boje i snove, dozivala anđele, jaukala, drala se, stenjala glasno i strasno, šaputala molitve i ubijala demone, sve to, ne bi li promenila točak sudbine. Ali, ništa se nije promenilo i dalje je bila u bolničkom krevetu, vezana kaiševima, sa beskrajnom filmskom trakom nekog horora u glavi. Stvarnost je bila strašnija, zaključi ona i brzo se vrati onoj traci.

Ima sigurno desetak godina kako je jedna mučna strana života Viktora R. zatvorena, jednostavno tačka je stavljena. Tog trenutka, kutija zla zalljučana je iza sedam brava, vezana lancima i zazidana u podzemnom hodniku.

Jedanaest mi je godina. Idem iz škole kući, podne je, prvi dan juna, vruće i sparno. Na nebu ni jednog oblačka, ni daška vetra, put je prašnjav i izlokan, grlo mi je suvo i bole me noge od pešačenja. Ipak, koračam, trudeći se da ne mislim na dešavanja u današnjem danu , dešavanja koja mi ne izlaze iz glave, potpuno su mi obuzela misli i  boli me glava od ogromnog klupka pitanja koja se sudaraju između mojih slepoočnica.

Tokom vikenda , Srđan je doneo odluku i rekao Biljani da u ponedeljak ide u u socijalnu službu da popriča sa nekim...i tako je i uradio.

-Dobar dan! Meni bi trebao neko ko radi oko nasilja u porodici.- rekao je kada je ušao u kancelariju u koju su ga uputili.

-Izvolite, sedite. Recite mi u čemu je stvar?- reče jedna od službenica.

Ličio je na one ludake sa manijačkim pogledom u očima, koji je krio iza naočara. Okruglo lice, tanke usne,  nisko čelo i nemarno  razbacana kosa, koju je često vezivao na potiljku kao da je samuraj.  Malo je govorio, samo kad ga neko nešto pita.  Hodao je nečujno, kao da se prikrada. Međutim, on je to radio iz urođene stidljivosti i bojažljivosti, toliko neprimerene današnjici, a izgled nije mogao da bira. Vremenom se navikao na to da ga smatraju čudakom, dok ga ne upoznaju, a onda bi shvatali da je on sasvim normalno biće.

Dođe čovek u godine kada mu jedino sabiranje ne predstavlja muku. Sedne, sabere misli, sabere doživljeno, sabere sećanja, sabere osećanja, sabere sebe u jednu rečenicu, ne dužu od nekoliko reči: "Da, živeo sam…" ili "Ne, nisam živeo, plašio sam se…" Sav račun se na kraju sabere u tu jednu tačku - život.

Petak, poslednji radni dan u ovoj nedelji, a i u godini. Sara isključuje kompjuter i izlazi iz kancelarije. Pozdravlja portira na izlazu iz zgrade i kreće u snežnu bajku.