Kratka priča

Krajičkom oka, razgovarajući sa direktorom privatne klinike za neurološke bolesti, Marina je u parku ugledala njih desetak u kolicima. Od danas radiće sa njima kinezi terapiju, prešla je iz državnog u privatni sektor, najzad, pomisli, trebalo je toliko truda, ali vredelo je.  Direktora Skenderbegovića je poznavala od ranije, obećao joj je posao a ona je bila među najboljim terapeutima i najzad će raditi za najbolju ustanovu tog tipa u zemlji.

Vidovita Senka - pod tim imenom je memorisana u mnogim prestoničkim mobilnim telefonima.

Sa klijentima se obično sastaje negde u blizini njihovih kuća. Čak i ako je na drugom kraju grada - ne mari. Voli da pešači, da se muva, vremena ima na pretek. Seansa košta 20 evra, to je tržišna cena poslu, poput njenog. Da, poslu - dobro ste čuli. Pošteno ga radi, svaki božiji dan u nedelji i primećuje da je sve više tražena.

Težak je bio san. Nekoliko vezanih noći i jutara iscrpili su ga do te mere da je te večeri, četvrte večeri koja je plesala po njegovim mislima, slomljen, jednostavno pao, zaspao i spavaoooo. Umor nije silazio sa lica u polumraku, umor pomešan sa besom, začinjen najtežim željama.

-Ti si moj bršljan.- rekao sam joj, a ona se samo nasmejala i još jače privila uz mene.

-A ti si moj javor, slast sokova ispod tvoje kore budi moju želju i pretvara je u potrebu, u neizbežnost, u zavisnost...

U međuvremenu, dok su Radovan i Čedomir jeli kod starog javora, a Đorđe žurio kod Svetislava da mu javi novosti, Jovan je čekao na njihovom starom mestu Lenku, svoju ljubav. U zakazano vreme ona se pojavila, noseći pletenu košaru u rukama.

-Stigla sam, ljubavi! - reče Lenka, dok mu je prilazila. Zagrlio je i poljubili su se strasno, kao i mnogo puta pre toga kada su se sastajali.

-Ne mogu dugo biti sa tobom. Moram ići kod Radovana opet…nešto moramo danas još da uradimo.

Kroz polutamu moje sobe, rano jutarnje sunce je pokušavalo da se probije kroz spuštene roletne i ono jedno ogromno drvo koje je svoje grane protezalo čak do trećeg sprata. Polako sam ustala, pristavila kafu i otvorila terasu, sa komšijskog radija su se mešale stanice, pa se naizmenično čuo glas Ace Lukasa “O, jesi li to ti?” sa pesmom Nirvane “Smell like teen spirit”.  Na moju terasu je sleteo vrabac u potrazi za mrvicama hleba, a ja sam potom ušla unutra da se spremim za posao.

Sve je kako treba da bude. Bila joj je to jedina misao dok je stajala na stanici, smrzavajući se, čekajući tramvaj. Valjda idu ti tramvaji? A, tako bi bilo lepo da se vozi nekoliko krugova.

“Krugovi u žitu, nepoznatog porekla. Prevara? Ne znam, ali, nema dokaza da ih je čovek napravio.”

“ I Vi verujete u te budalaštine, draga, prelepa damo? “Setila se sjaja u njegovim očima dok joj je postavljao to pitanje.

„Nije potrebno da postavljate pitanja“, obrati se islednik, dok je prilazio sa gomilom papira. Valjda u želji da prekrati formalnosti, da jednostavno ubrza. Jer, konačno, sam je, bez advokata, došao, predao se i čemu sve ovo...

Sparno subotnje popodne, niski oblaci na zapadu prete kišom. Prazan gradski park, utonuo u graktanje vrana i gavranova negde visoko u krošnjama, prazne klupe, ljuljaške i tobogani. Sedim u hladu platana i čekam kći da dođe sa probe hora, pa da nastavimo vožnju biciklama. Prešle smo danas dobrih osam kilometara, da ispunimo zacrtanih deset, pa idemo kući. Usput smišljam koju ću tortu da pravim za njen rođendan, koji je uskoro i šta sve još treba da kupim pri povratku kući.

-Sretene! Nađi nekog ko će pratiti onog Radovana. Neka ga posmatra sakriven i ukoliko negde ide neka ga prati. Ali, nemoj da ga ovaj primeti. Sve što sazna, neka dođe ovamo, i meni lično prenese.- reče Svetislav sinu kada se ovaj pojavio iz svoje sobe.

-Hoću. U čemu je stvar tata? Hoćeš i ja da ga?

-Ne! Rekao sam ti. Možeš Đorđa, konjušara…on je spretan u skrivanju. Pogotovu kad treba nešto da se radi. Hajde,idi.  

Pages