Kratka priča

Svi gradovi su posebni na svoj način, ali ima jedan posebno svoj.
Svi gradovi imaju dušu, ali jedan je i sam duša.
Svi gradovi sećaju na januar, ali samo u jednom se vide tragovi malih stopala,
Svi tragovi imaju trgove, samo jedan ima sokak sa brojem 33.
Svi gradovi imaju mesta za sveće i cveće, samo u jednom vidim plamičak moje, one sa balkona Sava centra.
U sve gradove se ne treba vraćati jednom kada odeš, samo iz jednog ne treba nikada ni odlaziti.
……

Pustоš је vlаdаlа, nа prеlаzu izmеđu dvа gоdišnjа dоbа. Buđеnjе prоlеćа nikаdа nе mоžе biti ružnо, uvеk је lеpо, kао rаđаnjе nоvоg živоtа. Аli, Viktоr је biо sаm, sudаrао sе sа sоbоm nа pеšаčkоm prеlаzu ili bilо kоm dеlu ulicе, grаdа, trgа. Znао је dа је sаm, аli tо niје primеćivао, јеr nеstаli su svi, bаš svi u оmеđеnоm prоstоru аvеti.

Sa zvonika Crkve Svete Trojice, udaljene stotinak metara od kuće gde su odseli naši junaci, otkucalo je tačno deset časova. Upravo tada je Maks, konačno dočekavši na svoj red za jutarnju higijenu, oran i čio, kao da se nije strovalio u postelju tek posle prvih petlova, na trenutak zagledao u svoju ljupku koleginicu i njene oči koje su ga nežno milovale i slale mu poljupce – ili se to njemu samo činilo? – i pozdravio je jednim gromkim:

– Dobro jutro, šefice!

Skrivenom stazom bežao je, povremeno zastajući, kroz travu provlačio je cipele, skidao naslage tegobe. Užurbano bi to činio, da ne izgubi ritam bekstva, da ne zaostane i da ga aveti ne sustignu, zgrabe i raskomadaju.

Nakon pređenih stotinak metara, Rahela je skrenula desno, videla naherenu drvenu banderu koju samo kablovi drže da ne padne na put, i prisetila se da odatle kreće onaj niz krivudavih sokaka koji vode do centra sela. Noć je bila tiha, bez daška vetra i neuobičajeno topla za ovo doba godine, inače bi se smrzla ovako lako obučena, samo u teksas jakni i tankim farmericama.

Na nebu su  naizmenično klizile senke konjanika. Koplja sa zastavama lelujala su kao prirodni produžetak ljudskih silueta u oklopu, čak se i vazduh iz konjskih nozdrva jasno video. Beskrajan niz tih moćnih oblika promicao je bez glasa.

Na nebu kao i na zemlji.

Skoro kao ogledalo. Šta li je stvarno, a šta opsena? Da li je božja varka opipljiva stvarnost na zemlji, pa su nebeske senke samo njegovo poigravanje našim umom? Ili je sve, baš sve neka projekcija života sa zemlje na nebo?

"Ubiј sе.", sаsvim smirеnim tоnоm оbrаtilа sе, kао dа izgоvоrеnа nаrеdbа zvuči kао pоziv nа kаfu ili ćаskаnjе."Ubiј sе. Ništа pаmеtnо nе umеm dа ti kаžеm...", оkrеnulа sе i nеstаlа izmеđu kišnih kаplјicа, skrеnuvši u prаvcu аpоtеkе i јеdnоstаvnо, ispаrilа.

Rahela je polugolišava, samo u majici i gaćicama i sa peškirom u ruci ušla u kupatilo; majica je bila bež boje i na bratele, gotovo providna, a gaćice iste boje, zategnute kao praćka, takođe su isticale njene draži, koje, što je jedino bilo žalostivo u tom prizoru, nije imao ko da vidi i da im ukaže dužno poštovanje. Naravno da joj nije padalo na pamet da se zaključa.

Autor Miodrag Tasić

U tom  mesecu, u najkraćem danu hodanja kroz vreme... Uprkos teretu koji je nosio, dotako je sunčani osmeh koji je kapao sa ogolelih grana. Iznenađen, čuo je i jedva čujan poj zimskih ptica. Skriven iza jutarnje magle, osmehivao se radosti koja pleše i  koju ne izjedaju turobni pogledi.