Kratka priča

1979. Beograd, buvljak

Pustоš је vlаdаlа nа prеlаzu izmеđu dvа gоdišnjа dоbа. Buđеnjе prоlеćа nikаdа nе mоžе biti ružnо, uvеk је lеpо, kао rаđаnjе nоvоg živоtа. Аli Viktоr је biо sаm, sudаrао sе sа sоbоm nа pеšаčkоm prеlаzu ili bilо kоm dеlu ulicе, grаdа, trgа. Znао је dа је sаm, аli tо niје primеćivао, јеr nеstаli su svi, bаš svi u оmеđеnоm prоstоru аvеti.

Pоstоје rаznе vrstе ludilа i svаkа је pоsеbnа, јеdinstvеnа. Čаk i učеsnici u оpštim histеriјаmа i ludilimа kоја privlаčе mаsе imајu nеkе vrstе svоg pоdludilа, svоје mоtivе, iščаšеnе idеје, pоrivе, pоtrеbе. Kао štо је svаki čоvеk pоsеbаn nа svој nаčin tаkо i svаkо ludilо imа svоg vlаsnikа, svој mоzаk kојim gоspоdаri. Svаkо оd nаs је pоmаlо lud, аli ludim sе smаtrа sаmо оnај čiје ludilо sе nе pоklаpа sа ludilоm vеćinе. Svаkо imа svојu istinu i svој svеt, аli nisаm bаš sigurаn dа li је dоbrо vеrоvаti svаkој istini.

Danica je od malena volela muziku. Kako se razvijala i odrastala, njeni roditelji su prepoznali da u sebi poseduje talenat. Stalno je svirala na igračkama ili pevušila dok je gledala muzičke emisije. Po završetku osnovne, roditelji su je upisali u muzičku školu. Danica je bila veliki romantik i kao takva je odabrala violinu za svoj instrument.
Prvo sto je naučila bile su note, nakon toga i pravilno sviranje na violini. Brzo je učila, što je njenu profesorku posebno oduševilo. U odeljenju muzičke škole, bilo je devojčica i dečaka.

Sredina aprila meseca 1999. godine, toplo, prolećno veče, ali nekako sablasno tiho, ne čuje se dečja graja sa igrališta, čak i lastavice pod strejom  ćutke sklapaju gnezdo. Ne rade škole, ne rade vrtići. Učimo slova kod kuće. I učimo lekcije iz ljubavi i nežnosti. 

Pretrčala je ulicu, opet nepoezno, zamišljena i nervozna. Neko joj trubnu, ona se ne okrete da pogleda za kolko se provukla pored tagedije. Nije joj više ništa bilo važno. Umorna od života kretala se putanjom koju je diktirala obaveza, a telo pratilo.

Kao da je znala da će je neprospavana noć skupo koštati. Stigla je na posao, knapirajući vreme u sekund. Debela supervizorka, sa providnim očima, zarumenjenih obraza i plavom kosom, koja je izgledala kao šlem, pogledala ju je ispod oka, dok je pregledala nešto na kompjuteru. Silvija se uvuče u svoj drugi red do prozora, stavi slušalice i već se prvi korisnik mobilne telefonije javio. Bila je ljubazna, odgovarala na pitanja, pa je nastavila dalje sve do prve pauze. Pozivi su se nizali jedan za drugim.

Posle završene škole, Milena je tražila posao. Pošto nije našla posao  u struci, kao bibliotekar, rešila je da prihvati bilo kakav. Listala je novine danima. Jedino što je našla, a da nije posao konobarice, bio je posao u jednoj kući gde je trebala da kuva i čisti. Rešila je da prihvati, za početak.

Razduvala se košava. Nešto malo ljudi stislo se na stanici kod pošte na Dušanovcu. Odsutno gledaju uz Kruševačku ulicu odakle će se kad tad pojaviti dvadeset šestica. Niko ne reaguje na pojavu slobodnog taksija. Onda je vidim. Čeka autobus, zagledana u neku reklamu.

1969. Staro sajmište, Beograd.

Hladno, jesenje jutro. Sa prvim, poleglim zracima sunca deca su već bila spremna za akciju. Odlučili su da zakopaju svoje blago za buduća vremena. Nenad je trebao da se preseli u neko drugo mesto, drugu državu, drugi svet, a to je razdiralo Draganino maleno srce. Bili su najbolji drugari i njoj je bilo nezamislivo da ostane bez njega.

„Je l' ovde?“

„Da, tu!“

Pages