I lete nad gradom kondori

Prineo je čašicu rakije ustima, brzo, jer, ako bi bilo samo malo sporije, mogao bi da promaši. Pogledala ga je očima od kojih je jedno, ono levo, bilo bistrije, u njemu je još iskričavila nekadašnja svetlost kada ga vidi, a u drugom, zamućenom, izbijao je prezir, na oštroj granici s mržnjom. Okrenula je glavu od tog zatupastog prizora koji se zalepio za njehovo lice, te pijane, iskežene maske zluradog, a istovremeno komičnog pajaca. On je, izazivajući, dolio još jednu čašicu, kucnuo je o flašu, kao da nazdravlja nevidljovom ortaku, namignuvši, isturajući usne u iščekivani poljubac s rubom čaše, nazdravljajući iskrivljenim osmehom. Znala je da nazdravlja svom poginulom drugu iz rata, onog rata koji se odavno završio, ali ne i u njemu. Uvek je ta, prva, bila za njega. A sledeće čaše, sam Bog će znati, kome sve nazdravlja. Svome ocu, majci, sinu, svom kraju koji je ostavio, iako samo na svaka dva meseca. Hteo je, mislio je, da ima prava na svežinu, dan bez sećanja, noć bez moćnih mora. Došao je u veliki grad, sa dve velike reke, da iz vijugave, smaragdne reke njegovog malog grada, onako, na prevaru, dok su u snu, prenese pastrmke, da se u velikim rekama mreste. Ali, ribe nikada ne spavaju, tako kažu, pa se nisu dale prevatiti.
A eto, nju je uspeo da prevari. U šali je umeo da je ubedi u nemoguće stvari. Govorio joj je da mu se sviđa taj njen "kondor u glavi", to skriveno "ludilo", da želi s njom da sanja i smeje se i kada spava, u ovom njenom gradu, da žudi da mu pokaže sve ulice, gde je rasla, išla u školu, gde se spotakla...

Izašla je, na ulicu. Kišilo je.
Ulica je pozove, kad god joj je potrebno, zna ona, ulica... Ponudi joj tako besplatno pranje misli. A još kada je vetar, kao ovaj, jugoistočni, misli joj se vrate prosušene.
Ni izloge, ni vozila, lica ljudi, sve što je promicalo pored nje, ništa ona nije videla.
Tražila je samo izlaz iz grada, izlaz iz same sebe. Iz te magle uskovitlanih, nedefinisanih boja, kao na zamazanoj paleti, izdvoji se jedna ruka, sa malim buketom visibaba, vesnika proleća, kažu, a ove se pojaviše mnogo pre proleća. Ni priroda više ne zna šta je red. Isto tako, kažu, ovaj cvet je simbol utehe, a njoj bi uteha samo rasplinula dah. U drugom planu je iskrslo lice stare žene koja ju je gledala očima kao dva bunara. Nije ponela novčanik, a nije ponela ni sebe. Bez najave, iz očiju joj prokapa. Suze, krupne, kao te visibabe, oklembesiše se od težine niz donje kapke. Stara žena je i dalje držala ispruženu ruku sa kiticom visibaba. Sleganjem ramena, mimikom ruku, šireći džepove, kako bi joj pokazala da nema ništa kod sebe, izvela je pravi igrokaz. Žena je i dalje držala svoju ponudu. Nije mogla da joj ne uzme koticu cveća, a opet kako da uzme, a da joj ne ostavi neku banku. Stara žena je očigledno želela da ona uzme visibabe, da joj ih pokloni. Na kraju, one imaju svrhu svog postojanja mnogo uzvišeniju od prodaje. Prirodu ne možeš prodavati. Možeš samo imati iluziju o tome. Uzela je buketić iz te stare ruke, čije se izražene vene izgledale baš kao nastavci snopa stabljika buketa koji ih je držao.
Hodala je po betonu kojim je zapinjala, asfalt je bio neravan. Mogla je glasno psovati, bogoradati, ali joj to nije dopuštao oseċaj da u ruci drži relikviju. Starica joj je upravo dala svoj komad hleba, odrekla ga se, zbog nje, i sada, taj buketić ima neprocenjivu vrednost.
Mokar beton nije ni malo smetao starcu koji je sedeo na njemu, od njega odvojen samo tankim, prljavim kartonom. Ispred njega je stajao isti takav karton, ispisan štampanim slovima koja su se jedva spojila u suvislu rečenicu koja je mogla značiti da je gladan ili nešto slično tome. Viđala ga je i ranije, ali je uvek žurila, samo je prolazila pored njega brzo, kao krivac zbog njegove sudbine. A zapravo je bežala od svoje. Sada je imala silnu potrebu da mu nešto pruži, ali nije imala šta, osim pogleda. Najvredniju stvar koju je imala su ove visibabe. Glava mu je bila pognuta, kao tim cvetovima, sa još pognutijim pogledom. Spustila je svoju dragocenost. Njegovu kanticu je sada krasio buketić visibaba. Jedna devojčica je doskakutala do starog prosjaka, vukući majku za ruku da joj pokaže "cvecice". Majka je spustila novčanicu kraj buketa. A zatim, jedna gospođa, videvši dete koje stoji kraj starca, priđe i ona spusti novac. Priđoše jos neki prolaznici. Starac je podigao pogled. Nakon dugo vremena, ponovo je gledao gore.
Otišla je u prvi park i stala na još neizniklu travu. Tlo je bilo još golo, zemljano. Poželela je da se izuje, oseti tlo, da ga upije, da se opije, kako zemljom, tako i nebom. Da bude pijana od života. Osećala se kao neživa priroda. Divna, jedinstvena, ali neživa, neiskazana.
Na ćošku, kod raskrsnice, čula se muzika, nesvakidašnja, daleka, a tako bliska. Kao da ju je ovaj jugoistočni vetar doneo pravo sa dalekih Anda. Pošla je u susret zvuku. Ogrnuti ċilimima sa čudnim ornamentima, dvojica tamnoputih i kosookih muškaraca, duvali su u instrumente koji su proizvodili zvuk, koji kao da nose krila neke velike ptice. Ljudi su prilazili i spuštali novac u šarenu posudu ispred njihovih nogu. Šta ona da im da? Da li je osmeh dovoljan? Bio bi, kada bi ga imala. A onda, učini joj se da je ovo taj trenutak, da uradi ono nešto, pomalo ludo, što je oduvek želela. Sagla se, izula jednu, zatim drugu cipelu, načinila nekoliko mekih koraka do svirača i ostavila ih ispred njih. Umesto da pobegne, kako je od sebe očekivala, ostala je, hrabro i prkosno se suočivši s pogledima u njene bose noge i - zaplesela. Posle tri takta, jedan mladiċ joj je prišao, pa je zaplesao i on.
Bolivijski muzičari su sada promenili pesmu i zasvirali u bržem ritmu. Još neki prolaznici se pridružiše. Kao jedno pleme, urbano, sa asfalta, kretali su se primitivnim pokretima, bez imalo civilizacijske sofisticiranosti. Ali, to nikome nije smetalo, naprotiv! Kada je izdovoljila poriv, ostavila je svoje pleme, ostavila i svoje cipele, izašla iz kruga veselih građana, nakon što je bacila čini na njih i pošla u pravcu koji je nju vodio, a ne ona njega.
Vratila se u svoj kavez na osmom spratu, koji je trebalo da joj bude dom, livada, šuma, ceo njen svet. Bilo je jako kasno. Večeru nije spremila. Nije ni on. Sedeo je za stolom, napola otrežnjen, nedoliven i nedorečen. Gledao ju je od glave do bosih nogu. Nije znao koju reč da izusti, kako se ta reč uopšte izgovara. Otišlla je u kupatilo, potom u spavaću sobu. Nije ga ni jednim okom pogledala. Ni onim kojim ga je još volela, a ni onim, kojim ga prezire. Samo je spustila glavu na jastuk, i dalje slušajući muziku daljina, zamišljajuċi let kondora.
Sedeo je u kuhinji dugo, dok pepeljara nije bila tako puna, da nijedan pikavac nije mogo da se ugasi protrljan o njeno dno, već na gomili ostataka odbačenih, ispušenih poznanika iz kutije, još dok bejahu cigarete. Boca žute, ljute tečnosti iz kazana njegovog starog mu je bila nadohvat ruke. Ruka je nije uzimala.
Ujutru je izašao na ulicu. Vratio se uskoro, bojeċi se da izostanak ne bude predug, neshvaćen. Ona je sedela na terasi i gledala krovove zgrada u daljini. Taj stan je volela zbog visine, ptičje perspekrive. Prišao joj je, lagano, kao divljoj ptici, da je ne uplaši. Pružio joj je buket visibaba. Pogledala ga je tako, da joj je ono, levo oko, zasijalo, bljesnulo.
Još jedan dan, još jedna prilika za sreću, pa makar i kratku, ali njenu, koju može da dodirne, kada već ne može da dodirme raširena krila ptice koja živi u nezamislivim visinama.
- Ovo sam cveće dobio od jedne slepe starice - rekao je.
- Dobio?! Zar joj nisi platio? -
- Hteo sam, ali mi je odmakla ruku kada sam joj pružao novčanicu.
- Kako onda znaš da je slepa? -
- Nije videla da sam joj pare lagano stavio u džep kaputa, nije mogla ni da oseti... A i pogled joj je bio kao, kao ...
- Dva bunara ...
- Da, baš tako... kako znaš šta hoċu da kažem? I gde su ti, pobogu, cipele?!
- Imam kondora u glavi, kako ti umeš da kažeš. On ih je poneo u vrhove Anda.-
Nisu se odavno tako smejali, zajedno, da ih je i ulica mogla čuti.

Autor Ivana Đorđević