Hrizanteme na košavi

Izašla je iz te mračne zgrade, podigavši i odmotavši oko vrata sve tkanine koje je imala na sebi, čak i smeđu, talasastu kosu, koja joj je takođe poslužila kao zaštita, jer, tog jutra jako je duvalo. Učinilo joj se da na zidu zgrade, koja odavno nije imala fasadu, vidi nešto ispisano, zelenom bojom, malo nakrivljenim slovima, koja su iz štampanog oblika ćiriličnog pisma, prelazila u pisani, nekako, pitom. Da li to piše "Sanja"?
Košava ju je "odgurala" dalje, pa i misli o besmislenim stvarima.
Bilo je već veče kada se vraćala. I dalje je duvalo.
Koračala je dugim, nesigurnim korakom, kao da se pitala pri svakom, da li je dovoljna dužina raskoraka noge koju je pružila od noge koja je sustiže. Tako je odgađala stizanje cilju. A cilj je bio povratak kući. Ali, ne njenoj, ni roditeljskoj, već iznajmljenoj sobi, maloj sobi sa kupatilom koje je, zbog povezanih cevi, bilo u bliskom odnosu s kuhinjicom, takoreći bestidno prisnom, da se katkad nije znalo koja je jedno, a koje je drugo. Vetar, košava, duvala je tako, kao što samo ona ume, ta beograska, a ona je priželjkivala da je oduva, daleko. Nije znala šta joj je činiti kada joj gazdarica zatraži kiriju. Možda će joj reċi da pokupi svoje stvari i izađe. Ne plaća joj već dva meseca, rekla je da će joj progledati kroz prste, ovaj put. A toliko doseże i njena velikodušnost koju je prekoračila. Evo, treći mesec uveliko zavrteo dane, a ona izbegava da je sretne. Osećala se bliskom po nemoći i unutarnjim besom sa Raskoljnikovim, sasvim se stopila, identifikovala s njim, doslovce je doživljavala njegov lik, disala je kao on. Ženski Raskoljnikov. Da je bar po čemu lepšem pamte. Ma, šta joj to pada na pamet!? To nije ona. A i njena gazdarica nije takva, ohola lihvarica, kao Aljona Ivanovna. Ne, ne bi ona to mogla, sekirom. Możda neki elegantniji, ženski način, "lukrecijanski" . Stresla se, što od udara vetra, što od takvih primisli. Košava joj je napravila košmar u glavi. Index joj je bio lepo popunjen, ali time ne može platiti sobu. Nije gazdarica njen deka koji je nagrađivao za svaku peticu bombonom, lepom kruškom, odlaskom na vašar... Vašar u njihovom selu, njenom "seocetu"... Javila joj se slika koju prvu zamisli kada pomisli na svoj kraj. Drvena kapija, zelena, ne od farbe, već od mahovone, dvorište, široko, u obliku jabuke sa dve iste polovine i usred te jabuke, veliko stablo oraha. Orah, njen drug, koji joj je dopuštao svakakve dečije maštarije i vragolije - pentranje po njemu, kućicu za ptice, kućicu za nju, ljuljašku...a sve dekine ruke napravile. Brata nikada nije zanimala ta vrsta "detinjarije", kako je govorio, on je radije raskopavao neke rupe, valjda je oduvek znao da će biti arheolog. A nema neke vajde od toga sada. Kao i ona od prava, što neće imati, po svemu sudeći. Ni malo joj se ne sviđa primena tog prava, punog hipokrizije, kome tasovi nikad nisu u balansu. Bolje da je ostala da čuva kućicu, dedine voċke, ima puno toga što se može, kada si na svom. Ovako, neka gazdarica učmale sobe, u kojoj ni biljčicu ne sme da drži, da se od njenog zalivanja ne bi podlio treċerazredni, nazovi, laminat, takva da joj uteruje strah?! Eh, da je bar njoj dala taj prokleti novac, a ne drugarici. A tako joj je bilo žao. Molila je.. ma, to je bo vapaj, vrisak. I šta je uradila? Dala joj je kartu za propast. Tako je osećala krivicu, onu, tešku, kada ni za samog sebe nemaš reč opravdanja. Mogla je znati za šta ċe ga upotrebiti. Ma, znala je, ali je krila od nje da zna. Da joj ne bude neprijatno. Neprijatno?! Kakva glupa, nesuvisla reč za tako nešto, za okretanje glave. Kakav je to ona prijetelj, čovek?! Zbog doze lažnog, licemernog prijateljstva, u kom bi ona likovala kao dobročinitelj, njena drugarica je dobila dozu lažnih snova, sreće, euforije, koja daje krila, pa ih onda oštro saseče. I ubije. Da je samo promil bila jača, ta doza... Kriva je. O, kako je samo kriva! Student prava je kriv. I ta grozna gazdarica! Čini joj se da i ona ima udela u tome. Da je prijatnija osoba, dobra, simpatična tetkica, možda bi onda požurila da joj plati stanarinu. A ona, kao da je jedva dočekala da novac da drugom u ruke, samo ne njoj. Iz inata. Prokletinja matora je kriva! Koristi studente, cedi ih, krv im pije, uzima im dušu. - Opet ja... - pomisli kako se Raskoljnikov u njenoj glavi ponovo javio.
"Zlo u glavi rađa zlo na javi".
Da li to zaista piše na onom zidu? Ili joj se čini. Da, piše, nego šta! Velikim latiničnim slovima.
Kao da zidovi čuju njene misli. Što li je neko imao potrebu to da ispiše, da naruži tu, već okrnjenu fasadu? Da je još više namrači takvim rečima?
Na drugom nekom zidu je zapazila crtež, nespretan, kao da je dete naškrabalo, ali to što je crtež prikazivao, dete nije moglo ni zamisliti. Nije ni kuca, ni maca, veċ nešto iskeženo, rogato. Dok je hodala, shvatila je da sve više zapisa, poruka, oslikanih murala bilo svud oko nje, sve na šta ranije nije obraċala pažnju. Kraj jedne radnje vrtoglavo skupe obuće, očigldno pisano na brzinu, da pisac ne bude uhvaćen, jer su se slova na kraju pretvarala u liniju, pisalo je : "Ko nema u glavi ima na nogama." Neko je dodao iznad "na", reč koja bi po značenju i po mestu, trebalo da stoji "između".
"Ceo svet je u tvom oku".
Kada na jedan zid izručiš toliku količinu ljubavi, mogao bi da ga urušiš - pomisli, pomalo prepoznajući i sama kod sebe nešto što još ne zna da imenuje, neku silu, ali lepu.
A dalje, na jednoj žutoj zgradi, neko je ispisao svoj broj telefona i ovo: "Dlan mi je bio znojav, izgubio sam tvoj broj. Javi se, Marina." Mora da je bio jako uzbuđen, kad mu je dlan bio oznojen, a to mu je verovatno i bila poruka, da je količina njegovog dopadanja, bila već dovoljan razlog da se Marina javi. Kolika je moguċnost da ċe Marina opet tu proći? A možda on zna, pa je odabrao taj zid. Kako bi volela da ostane kraj ovog zida, da vidi Marinu kako u notes ispisuje njegov bro! A šta ako se javi neka druga Marina? Bio bi to dobar filmski scenario, kada bi se samo malo razradio. Nije više posmatrala ljude na ulici, samo one, utisnute po zidovima zgrada, njihovu unutrašnjost, suštinu. Ono što niko ne vidi na njima. Nije loše tako se predstaviti svetu. A da svet i dalje ne zna ko si. Samo onaj ko te dobro pročita na dotrajalim ciglama.
Prolazila je pored junaka prošlih revoluvcija, ratova, navijača klubova, nekadašnjih pripadnika klanova, s godinom rođenja i tačnim datutom smrti, koji kao da opiminje nekog da se čuva osvete, możda na taj dan. Ti, uglavnom veoma mladi likovi, sa izgorelim sjajem u očima od sunca, ne iz tako davne prošlosti ovog grada, sa simbolima svoje pripadnosti, istog, a sasvim moguće i suparničkig klana, boravili su, ponegde na istoj zgradi, samo na drugom zidu, iza ćoška. Prepoznavala je, mada negde teško, jer neki osrednji slikar murala nije mogao da unese żivot u nekada, tako žive glumce. Kao neizbežne, takoreći mitološke ličnosti, nekada tako rado gledani, sada su bili ovekovečeni u betonu s neprorodnim osmesima, takođe zabetoniranim. Sve je to bila jedna velika galerija na otvorenom. Galerija prošlog i sadašnjeg života jednog grada, koja se stalno prepliće, piše, crta, čita, prepcrtava, pojačava crnom farbom, krnji, prekrečava, ponovo osvanjava... Ipak, radije je pogled zadržavala na porukama lične prirode. Datumi, nečiji, kada im se život preokrenuo, svet, pa su ih pisali, da taj svet i sazna, da zajedno sa njima slavi te njihove male, a velike praznike, uz bat koraka, s pogledima, osmesima, umesto vatrometa i plotuna.
Opet je, u svoj punoći rečenice, videla onu poruku od jutros, ispisanu bojom prolećne trave.
"Sanjaš li Sanja, ili se samo tako zoveš?"
Pa, ona je Sanja. Ali, nije "ta". U ovom kraju je niko ne zna. Uglavnom je na faksu i biblioteci. Košava ju je "dogurala" do ulaza zgrade njenog zatočeništva, iz kog će verovatno uskoro biti izbačena,
"šutnuta". Apsurdna situacija. Zatvor i "šutiranje" iz istog, jednako je srećan čas! Matematički dokazano. Dakle, ishod je njen, kakav god bio.
Izbegla je posetu gazdarice za taj dan. A za sledeći, kako bude.
Sledeċeg jutra, otvorivši vrata, pade na pod papirić, na četvoro presavijen. Odmotala ga je, kao nikada do sada viđenu bombonu, ne znajući da li je meka, želatinasta ili od onih tvrdih. Na njoj je pisalo: "Sanja, ja znam gde se najlepše sanja. Ako želiš, pogledaj preko puta, prozor na četvrtom spatu, levo krilo. Na prozoru je jedna žuta hrizantema koju sam naučio da mahne kada je neko pogleda."
Ona Sanja koja tako nešto ne učini, nije prava Sanja.
Naravno da je pogledala u taj prozor, naravno da je očekivala da joj se nasmeši jedna hrizantema, da joj mahne, a isto tako, bez imalo sumnje, očekivala je lice s osmehom onog koji joj je poslao poruku.

Nakon nekoliko meseci, na zidu te zgrade, stajao je datum jednog dana, onog, kada je košava baš jako duvala. I još sedam nakon toga. Jer, kažu, košava, ako ne stane za tri dana, duvaċe još sedam. A puno toga te košave znaju da donesu. Ili odnesu. Kako kome...

Ivana Đorđević
13.februar 2024.
u Beogradu