Nikad kao Bane

Došao sam u godine kad me, čini mi se, ništa ne može iznenaditi niti začuditi.

Ubijaju decu u Gazi. Šta je to čudno? Deca su odavno meta. Čim se rodi beba, i ne progleda, "roknu" joj jedno tri vakcine. Da ne nabrajam posle šta ih čeka do škole. Škola im na kraju oduzme i ono malo mašte što im ostane.

Rusi tamane Ukrajince. Da li je nekog briga za to? Nije! I ja, koji redovno pratim dešavanja u zemlji i svetu, skoro sam zaboravio. Ono, kao, boli me dupe za Irak i Iran... Ubio ženu pa sebe, normalna stvar. Izmakao učenik stolicu nastavnici i ona pala ko "svijeća",  nije više vest. Đilas pokrô šesto miliona…

Desi se, doduše, da se ponekad iznenadim. Iznenadih se kada saznah da mi je promaklo da je pre mesec dana umro Ištvan Pastor, a pre petnaest Ljuba Podunavac. Ozbiljno se zabrinuh za svoje mentalno zdravlje-kako sam to mogao propustiti. Ali to je ništa koliko se iznenadih, moglo bi se reći da se zapanjih ili, što bi se reklo u mom rodnom kraju, zabogmih, kada čuh da advokat po imenu Branibor Jovičić zastupa Andreja Vučića na suđenju povodom tužbe koju je podneo za klevetu protiv advokata Bože Prelevića. Branibor nije često ime, a i prezime se uklapa. Potražih slike na internetu i dobih potvrdu da je Branibor moj školski drug Bane, iz srednje škole koju početkom devedesetih pohađah u Malom Zvorniku. Jeste on je, propao podosta, ali je sigurno on. Ta „njuška” se lako ne zaboravlja.

Došao je u drugom razredu iz lozničke gimnazije u kojoj se nije baš proslavio. Došao je na poznati teren. Njegov otac je bio lokalni moćnik. Direktor građevinskog preduzeća "Ravnaja" koje mi je kao izbeglici platilo ekskurziju u četvrtom razredu, na molbu jedne profesorke. Zbog toga sam se sa Banetom potukao na kraju školske godine, kada mi je rekao nešto u stilu: "Ti ima da ćutiš, nikad ne bi otišao na ekskurziju da ti nije moj otac platio." Poslednji put sam ga video krajem devedesetih, kada je jednom došao kod Kanazira u Studenjak. Nisam siguran, ali mi se čini da je tada studirao prava u Novom Sadu. Kakav mu je bio razvojni put do današnjeg dana, ne znam, ali mogu da pretpostavim. Uglavnom, što bi se reklo, daleko je dogurao. Eto, zastupa  na sudu brata našeg predsednika.

Sećam se da je na ekskurziji uspostavljao mir u diskoteci, u hotelu "Lepenski vir" u Donjem Milanovcu, između nas i lokalnih momaka. Razgovarao je sa gazdom i izbacivačima. Česta uzrečica mu je bila: "Dete ti jebem!"

Sećam se kad ga je razredna jednom pitala: "Zašto Bane ne popraviš jedinicu iz matematike?" "Kako da popravim, kad ovaj dođe i priča nešto lignes, tangens..." odgovarao je Bane. "Dobro, ajde matematika, ali šta je sa engleskim?" "Neću da učim engleski, nek oni uče srpski."

Ali za Baneta, uprkos lošim ocenama, nije bilo krize ni 93. niti ostalih godina. Tata je sve rešavao i plaćao. Kapa trenerka, mont jakna, levis, dizel, najke četvorka sa vazdušnim đonom... A za Milana bon za obrok, u pekari pored škole, i maturska ekskurzija.

Autor Milan Neđić