Želja u pesku

Sela je na klupu okrenutu malom igralištu za decu. Bilo je tu svih onih poznatih rekvizita, još iz njenog doba: ljuljaške, klackalice, vtreške, doduše, u malo izmenjenom, modernijem obliku, a bilo je i nekih novih, vijugavih inovacija za prevratanje, provlačenje, skakanje. 

Ništa od svih tih sprava njoj nije bilo od nekog značaja, kao bazenčić s peskom - njeno omiljeno mesto za pravljenje prvih, najslađih kolačića.  

- Maaama, mamaaaaa - uglavnom se čulo dozivanje majki. T'ata je bilo u znatnoj manjini. I ti koji su bili prisutni, nekako su bili raštimovani i nespretni dok su pomagali svojoj mladunčadi da se popnu na penjalce, a kojom prilikom im se dobrano rastezala kičma. Od sagnutih pozicija nad ekranima telefona poslednjih dostignuća, prilikom ustajanja s klupe na poziv deteta da tata momentalno dođe i izbliza vidi taj vratolomni slobodan pad s tobogana svog potomka, previjali su se, držeći se za leđa jednom rukom, a drugom, ne ispuštajući telefon, fotografisali istim, da bi ovekovečili svoj rod najrođeniji kao trofej, za prijatelje, a najviše one druge, koji to nisu. A mame, one su svrakasto sedele na klupama, po dve, najviše tri, pogledujući u centar dečijeg sveta ispred sebe, osluškujući jednom stranom glas svog malog, podvriskujućeg ptića, da li je to pao ili još koju može progovoriti s drugaricama svrakicama. Jedno opšte čavrljanje, koje je trebalo značiti sreću dečiju i jedan vrlo savesni početak roditeljskog staža koji već traži velike žrtve, kao što su neodgledane utakmice ili sedenje po baštama viđenijih restorana, s neviđeno viđenijim ljudima, tamo gde dolaze oni sa većom decom. Ali, u tom dobu, deca ne žele biti na takvim mestima, štaviše, užasavaju ih se, obilaze u širokom luku, traže izgovore, na primer, radije bi da ostanu kod kuće da uče. 

Podigla je preklop na torbi, onoj širokoj, sa puno pregrada, za posao, sa debelim fasciklsma, za voćni doručak i lagani ručak u polužitkom stanju, u plastičnoj kutiji, čaj, vodu, pregradom za sve one ženske sitnice koje se nose redovno i uporno, iako se samo "šetaju" u torbi, neupotrebljene. Nema se vremena ni za popravku šminke, ni za tri vrste vitamina. Zato, lekove ne sme da preskoči. Ona je bila je jedna, sasvim obična, uobičajena gradska žena, a ipak, žena koja je pobedila ono što se ne sme ni izgovoriiti. Sada je, otprilike, na novom početku, kao ta deca ispred nje. Ima i dokaz, evo, u fascikli, onoj koja nije za posao, koju još nije izvukla iz torbe, a došla je u park da pročita ono što je kod doktora malopre čula. Lepo je to videti u obliku slova, na papiru. Rezultati za pohvalu, kažu. Koga pohvaliti? Pa, znanje lekara, a i njenu hrabrost i strpljenje, uprkos strahu koji nije mogla da savlada. Hrabrost i strah uvek idu zajedno. Jer, hrabrost ne bi postojala, da nije straha. Onda bi takva hrabrost bila samo neka prazna, hvalospevna pesma koja se recituje grleno i s afektiranjem. Imala je razloga za osmeh. Imala je razloga za planove, za budućnost, za sve, ali nije za jedno... To je, u međuvremenu, propustila. Nije ona, nije do nje, već do njene biologije, njenih folikula. Gledala je ka bazenu s peskom. Roze gaćice na malenoj curici, koja nije mogla imati ni godinu dana, bile su spale napola. Dete je bilo boso. Imalo je isto tako roze haljinicu, samo tamnije nijanse. Mala, loknasta plavušica jabučasto rumenih obraščića. Ustvari, opis jednog od anđelčića sa Rubensovog platna. Razlikovala se od druge dece. A još je bila sama u parkiću, ni mame, ni tate na vidiku. Grabila je pesak u ručice i gledala kako curi medju njenim prstićima. Radost i čuđenje na dodir golicajućeg peska je njenom nevinom detinjem osmehu dao draž upoznavanja jednog novonastalog bića sa svetom u kome se obrelo. A onda, detešce je podiglo svoju ručicu taj svet i da okusi, da ga oseti baš svim čulima, da i njima da priliku da pozdrave svet. Ehhh, pesak se već našao u detetovim ustima! Bacila je torbu na klupu i našla se usred peska, preko nožnih prstiju u sandalama sa tankim kaišićima, i usred dubina okica devojčice, plavim, svim plavim bojama sveta. Uzela joj malu šaku iz malih usta iz koji se valjuškao vlažni pesak. Svojom rukom joj je očistila jezik, dok joj se dete plazilo i pljuckalo i utvrdila da zrna peska nisu dublje zašla. Osvrnula se, ne bi li primetila ikoga ko bi mogao biti roditelj ili bilo kakav staratelj detetu. Uzela je devojčicu u naručje i pošla unatraške, ka klupi, kao lopov iz orobljene banke. Samo što ona nije imala oružje, već ludo pulsirajuce srce koje je pretilo da će od brzine ritma pući, rasprsnuti se na sve strane. Stišavala je dah, da se dete ne uplaši, a dete je tako lepo stajalo u njenom naručju, kao da je to dovoljno udobno  mesto u kome nema razloga za strah. Osetila je to malo, mekano telašce, kao da su se njeno poprsje i mišice sjedinili s njim. Toliko, da je u svojoj glavi videla sliku tog prizora. Ustvari, videla je senku svoju sa detetovom. Videla je ceo život s tim detetom. Eto, sad je mogla sve imati u svom životu. Dograbila je svoju, napola otvorenu torbu s nebitnim stvarima, držeći čvrsto ono najvažnije, dar s neba, iz peska, tačnije - svoj grumen zlata u pesku. Zakon Divljeg zapada - ko nađe, njegovo je. Ponela je svoju dragocenost do blagog uzvišenja nad igralištem. A onda, gledala je par koji je ležao na travi. "Ležerno, lenjo, bezobzirno" - govorila je to sebi, kao evidentno opravdanje za svoj čin. Jer, u momentu je shvatila da bi to mogli biti roditelji deteta, najviše po starijoj devojčici, koja je crtala na velikom listu papira, sagnuta nad svojim delom, poviše njihovog vidokruga. Bila je starija verzija svoje sestrice. Najpre je bila ljuta što ne gledaju šta im je s detetom, a sad je već bila začuđena. Može li to biti? Malo dete, bez ikoga svog, usred peska koje kučuči noću sigurno ne zaobilaze, pa još boso, skoro bez gaća, može je odneti bilo ko! A starija, crta neki svoj svet, a mogla bi biti bilo gde u ovom parku, odšetati do grada, do sledećeg grada, da li bi znali?! Kakvo su to roditelji?! Ljudi?! E, pa treba ih naučiti pameti! Bila je na korak da ih prođe, da izađe iz parka, ode u mravinjak od ulice, ponese devojčicu svojoj kući, zatim se preseli negde daleko, gde je niko ne bi našao, a ona će je znati čuvati, kad je već nije mogla roditi. Međutim, bila je tu jedna mala, do pola spuštena rampa u glavi. A onda, rampa pade. Prepreči joj put. Nije imala dokumenta zdravog razuma. Imala je samo želju, ali želja nije dokument. 

Prišla im je bliže, a devojčica je, ugledavši majku svoju, raširila ispružene ručice, pri čemu su se njeno telo i detinje, tako toplo i meko, razjedinili. Majka je upravila pogled i dok je ona smišljala šta će reći, otkud je njeno dete u njenim rukama, otac je progovorilo nešto, ali na nekom stranom jeziku, učini joj se, skandinavskom. Pokušala je, kada je dete bilo u majčinom naručju da objasni malopređašnju opasnu scenu s peskom, ali nije uspevala, samo se smešila, oponašajuci smešak majke. Oponašala je do malopre majčinstvo, a sada je mogla samo osmeh prave majke. A majka ju je prijateljski, a da li joj se to učinio, čak zahvalno gledala, istim plavim očima svoje kćeri, takoreći isto tako detinjim, nevinim, kao u te dražesne lutkice, lutke sa police, koja nije mogla biti njena. Nije sve u izlogu dostupno da se ima. Sa pogledom, još jednom, na nju, tu divnu devojčicu, uputila se glavnom stazom prema izlazu iz parka. Čvrsto stiskala, kao malopre ono detešce, svoju džak - torbu, sa svojim, ne toliko bitnim, ali 'njenim' stvarima i najvažnijom, onom u fascikli, sa dokazom da je dobila svoj život nazad. 

Dobro je učvrstila preklop na torbi i ušla u vrevu tog života, sa svim tim zvucima ulice, glasovima, smehom, melodijom loše naštimovanih instrumenata uličnih svirača, lavežom pasa... 

I osetila je radost.

21.11.2023. 

u Beogradu 

Ivana Đorđević