Dunavski vetrovi (drugi deo)

-Obrene, zete moj... Hvala ti za ovo! Doći će dan kada ću ti se za ovo odužiti. Za koju godinu, ako Marko ili Ljubiša budu hteli i ako ja budem do tada mogao da im sredim nešto, pošalji ih kod mene. – reče Jovan Obrenu, taj dan kada su se rastajali pre njegovog odlaska.

-Samo se ti snađi. Ima vremena, oni će samio odlučiti. Neću im ja, kao i dosada što nisam, krojiti njihove živote.- odgovori Obren. Jovan se pozdravio sa svima, sestrom i decom i na kraju sa majkom i seo u autobus koji ga je povezao prema aerodromu, odakle će krenuti za Australiju.

-Au, što se smrklo! Opet će neki teški kijamet.- reče Obren Dragici, dok je sedao za sto da popije prvu jutarnju kafu.

-Samo da ne bude leda. Bar da sačeka još par dana da oberemo grožđe...potući će sve ako padne.

Obren je zamišljeno gledao kroz prozor i isto to mu je palo na pamet. Zadnjih par godina su imali dobar rod i dobijali su izuzetno kvalitetno vino. A, pogodio je posao i sa tom velikom firmom za prodaju i na te pare je već računao. Znao je da ga iduće godine čeka Markov odlazak u vojsku, Ljubiša u usmereno, a Slađana završava osnovnu. Deci je sad svaki dinar, za koji on naporno radi, sve više potreban. Na brzinu je popio kafu i izašao u dvorište.

-Gde ćeš? Evo doručka..- reče mu Dragica.

-Idem da zatvorim svinje…i piliće da sklonim unutra.

Par minuta kasnije, dok je bio napolju, kiša je počela da pada i brzo se pretvorila u jak pljusak praćen grmljavinom. Dragica je taman postavila sto, kad je napolju čula kako počinju da udaraju i ledenice po dvorištu. Obren je utrčao unutra i stao na dovratak gledajući u pravcu neba.

-Izgleda da smo dozvali nesreću.

I vetar je počeo jako da duva, vreme se pretvorilo u oluju.

-Tata! Jesi li...- začu se glas Ljubiše koji se pojavio na vratima kuhinje došavši iz svoje sobe probuđen grmljavinom. Obren se okrenu čuvši sinov glas i odgovori:

-Jesam. Taman sam sve zatvorio kada je počelo.

-Tata. A, vinograd?

-Sad ništa ne možemo učiniti… Samo da ne potraje dugo.- reče Obren, a shvatio je već poznavajući oluje koje su dolazile sa te Dunavske strane, kakvu ćud imaju.

Nevreme je ipak potrajalo. Led je padao desetak minuta, ali kiša je padala u jakim pljuskovima do popodne. Kada se malo smirilo, skoro pred kraj dana, izašli su napolje iz kuće. Dok je Obren proveravao da li je bilo neke štete u dvorištu, Marko je otvorio kapiju i na ulici ugledao slomljene grane od okolnog drveća. Slađana je stajala pored njega i uplašila se videvši sve to.

-Tata! Mama! Dođite da vidite ovo.- pozva ona roditelje.

Dragica je prva došla, a Obren za njom i pogledali. Dragica stisnu šaku na usta i pogleda u Obrenovo lice. On se smrkao, kao i nebo kada je jutros počelo nevreme.

-Ako je ovo uradio vetar, šta li je tek...?- prošaputa Dragica, misleći na vinograd. Obren reče Marku i Ljubiši da se obuku, i on uze neku bluzu, pa zajedno krenuše u pravcu vinograda. Desetak minuta kasnije došli su seoskim putem koji je vodio do njihovog vinograda, i već dok su prilazili, videli su da je oluja napravila ogromnu štetu. Marko i Ljubiša su stali na početku redova vinove loze, a Obren je očajan krenuo kroz njih. Što je više koračao, sve je više shvatao da mu je ovogodišnji rod skoro skroz uništen. Ove godine, od one prodaje koju je pogodio, neće biti ništa. Ubrzo se pojavila i Dragica u pratnji Slađane i stala pored sinova, gledajući u pravcu svog očajnog muža koji je dodirivao stabljike loze. Slađana je tiho plakala, znajući koliko im je to sve značilo. Obren se vratio do njih i ugledavši Slađanu kako plače, prišao je do nje i zagrlio je.

-Nemoj, kćeri plakati. Moralo je ono gore kad- tad da nam naplati nekoliko lepih rodnih godina. Biće grožđa iduće godine...bitno je da smo mi zdravi. Gladni nećemo biti, bar dok je tvoj tata živ i zdrav.

Kada se ona malo umirila, okrenuli su se i pošli nazad prema selu.

-Obrene! Kako ćemo iduće godine? Znaš šta nas sve čeka? Marko ide u vojsku, Ljubiša…- poče Dragica razgovor sa mužem uveče dok su se spremali na počinak.

-Znam Dragice. Malo će biti tesno, ali izvući ćemo se. Da nisam dao one pare Jovanu, ne bi bilo, ali snaći ćemo se. Nek' je njemu sa srećom.

-Mili moj. Taman sam pomislila da si se pokajao zbog toga. Malo ćemo se stisnuti, i srediti sve za decu.

-Ne bih to nikada ni pomislio. Jovanu sam pare dao od srca...a ovo...ovo je nešto što svaki čovek na selu jednom bar u životu doživi. – reče Obren i leže u krevet pored svoje žene, koja se skupi u njegov zagrljaj.

-E, moj šumadijski međede. Tako ti je to kad si hteo da ostaneš u vetrovitom Sremu.- odgovori ona i poljubi ga.