Legionar (drugi deo)

Ušli su u kuću zagrljeni, majka i sin. Vladina majka, Olga, nije oči skidala sa njega i kada su ušli u malu kuhinju koja je bila mračna, ona postavi onaj fenjer koji je nosila kada je izlazila.

-Što to nemaš struje majko? A, tata? Šta je sa njim?- upita je Vlada. Očiju, još uvek punih suza ona odgovori:

-Umro je, sine. Pre dve godine. Tuga za tobom ga je ubila. Nismo znali ni da li si živ…ni gde si nestao.

-Morao sam, majko. Sada sam tu.i nigde ne idem. A, struja?

-Više od godinu dana sam bez nje. Tata, kad je umro, ostala sam bez ičega. Jedva sam ga i sahranila…ljudi su mi pomogli. Komšija Branko i njegovi najviše, oni mi i dalje pomažu. Morala sam i dosta zemlje da prodam. Tata je i ovako prestao da obrađuje…od toga pomalo preživljavam…- odgovori mu majka. Vlada je stisnutog grla slušao njene reči, shvatajući, da je uništio život svojih roditelja svojim postupcima koji su ga doveli do toga da je morao bežati od kriminalaca.

-Sutra ćemo početi da rešavamo sve to majko. A, ti? Tvoje zdravlje?- upita majku.

-Nije baš najbolje. Ali, neću da idem po lekarima…neka si ti meni došao, sine moj. Biće majka bolje.

Sutradan ujutro, Vlada je ustao rano i izašao u dvorište. Majka je bila već ustala, i videvši ga, iznela mu šolju mleka.

-Evo sine! Nemam kafe, ni…- poče ona.

-Ne brini majko. Hoću malo da pogledam dvorište.- reče joj i krenu prema dnu dvorišta. Tamo gde je bio svinjac, u kojem je bilo uvek bar dve-tri svinje, i kokošarnik pored njega..sve je bilo tiho i pusto. Žica kojom je bio ograđen taj deo, otkačila se sa kočeva koji su je držali, a mala baštica sa druge strane bila je zapuštena i sva u korovu. Sećao se kako je, kada je bio mali, njegova majka tu često provodila vreme, vredno radeći oko nje, kao i oko okućnice, dok je otac odlazio na njivu.

-Nemam snage sine ni ja više. Prestala sam da je održavam kada sam videla da se i tata predao i da mu se bliži kraj.- reče mu majka.

-Oprosti mi majko! Sve sam ja ovo kriv…oprosti mi oče. Znam da ne mogu vratiti vreme, ali neću dozvoliti da to tako ostane. – reče Vlada.

-Sine…nemoj sebi stavljati teret. Otac te je voleo do zadnjeg svog daha. Nikada te nije krivio za ništa. Meni je bar bog uslišio molitve da te ponovo vidim i da si mi živ i zdrav.- odgovori mu majka.

-Majko! Idem ja do Novog Sada da obavim nešto. Zadržaću se ceo dan…ne brini se ništa, sve ćemo koliko- toliko ispraviti.- reče Vlada.

-Dobro sine! Doći ćeš do mraka?- upita ga majka, dok je odlazio.

-Da, hoću.

Kada je izašao iz dvorišta na ulicu, iz komšijske kuće izađe čovek kojeg Vlada odmah prepozna, iako je ovaj već zašao u godine.

-Dobar dan, čika Branko!- pozdravi ga Vlada.

-Dobar dan. A, ti si…ček', ček'...Vlado, ti li si?- reče ovaj i nasmeši se.

-Jesam. Sinoć sam stigao.

-Dobrodošao, sine! – odgovori Branko i priđe Vladi da se pozdravi i zagrli sa njim.

-Čika Branko, kako idu autobusi za Novi Sad?- upita ga Vlada.

-Pa, sledeći ti je tek za sat vremena. Hajde sa mnom, idem ja kolima, taman sam planirao da odem da vidim neko semenje da uzmem, i još ponešto.

-Odlično! Važi.- obradova se Vlada i njih dvojica uđoše u kola koja su stajala ispred Brankove kuće.

-Gde si bio sine sve ove godine, ako smem da pitam? Promenio si se…lice ti je ogrubelo, brada...nije ti bilo lako, pretpostavljam.- upita ga Branko.

-Duga je to priča. Sešćemo, pa ću ti sve ispričati, moram sve natenane da ti pričam, tebi to mogu, pošto si se brinuo o majci sve ovo vreme. Pričala mi je sve sinoć, sve muke koje je prošla.- odgovori Vlada.

-Jel' sad ostaješ tu, ili..?- upita ga Branko.

-Ostajem. Vreme ne mogu vratiti, ali deo onog pristojnog života majci mogu. Srediću kuću, dvorište i sve što je propalo.- odgovori Vlada.

-Šta god ti zatreba od pomoći, tu smo. Doći ćemo i ja i Sava da ti pomognemo. Sećaš se mog Save?

-Da. Bio je dečkić, kada sam otišao. Koliko je njemu sad'?- upita Vlada.

-22 godine. Hoće da se ženi na jesen. Mirjana mi se udala, prošle godine…pre mesec dana sam postao deda. Rodila je sina Luku.

-Čestitam, čika Branko.- reče Vlada, taman su stigli do grada. Kod Futoške pijace, Vlada reče:

-Ovde negde ti mene ostavi. Ja imam puno posla danas, tako da me nemoj čekati. Vratiću se autobusom.- reče on Branku.

-Dobro, sine...vidimo se!- reče mu Branko, kada je izlazio iz kola. Vlada sačeka da on krene i pređe preko pešačkog prelaza u pravcu banke, kako bi krenuo sa vraćanjem dela izgubljenog života. Kada je stigao na red, reče službenici: -Ja imam račun u inostranstvu na kojem imam veliki iznos. Hteo bih taj novac da prebacim ovde, kako bih lakše raspolagao sa njim, a jedan deo bih sada da podignem.

-Daćete mi vaša dokumenta i broj tog računa, pa ćemo videti šta možemo uraditi. Sedite tamo, pozvaću vas.- reče mu ona. Par minuta kasnije, službenica ga pozva: -Dođite g-dine! Pošto je u pitanju jako velika suma novca, proces će trajati malo duže…sigurno nedelju dana. Ja sada mogu da vam isplatim jednu manju sumu, do pet hiljada maraka, ako vam odgovara.

-Ako ste sigurni da neće duže od nedelju dana, u redu je. Meni taj novac treba i molio bih vas da što pre to obavite.

-Ne brinite se gospodine. Hoćete da vam isplatim ovu sumu?- reče mu ona

-Da, hvala vam.- reče Vlada, i ona mu posle nekoliko minuta, donese traženu sumu.

Vlada izađe iz banke i uputi se u pravcu elektrodistribucije, kako bi rešio problem sa strujom u kući.

- nastaviće se -