Foto: 
autor nepoznat

Disertacija o izolaciji

Naslušah se ovih dana, po ovom sokoćalu od fejsa, kukanja o izolaciji, pa ko velim, hajd' i ja da kažem koju. U stvari, da vam opišem pravu izolaciju.

Naime, pre jedanaest godina radio sam kao obezbeđenje u jednoj velikoj firmi u svom gradu. Jednog dana, kada sam otišao na posao, u toj firmi se pojavio veliki broj policajaca, koji su hapsili ljude, sve one koji su se bavili nekim mutnim poslovima. U svoj toj gužvi i ja sam obro bostan. Tog dana sam radio umesto kolege, koji je bio umešan u te mutne poslove. Dok su nas skupljali, tj. dovodili sve iz kruga firme, nikom nije bilo jasno, pogotovu glavnom koji je vodio celu operaciju, ko sam ja? Da ne pričam puno dalje o tome...posle dva dana lomatanja, pritvora u jednom gradu, pa povratka ovamo...određen mi je pritvor. E, tu počinje priča o izolaciji... Stavljen sam u ćeliju.  Kada sam ušao, posle zaključavanja, okretao sam se gledajući prostor u kojem se nalazim. Prostorija je bila 2 x 2, sa jednim krevetom, malim wc-om (čučavcem) i malim umivaonikom. U tom trenutku mi se zavrtelo u glavi. Normalno, oduzet mi je telefon, sat...da ne govorim da tu nema ni tv-a...ništa osim već spomenutog. I prozor, koji je bio mali i sa rešetkama, bio je visoko postavljen, da se moraš popeti na krevet da bi video napolje. U očaju, došlo mi je da vrištim. Shvatao sam da sam jedno vreme odvojen i od svoje porodice, bez ikakvog kontakta. Ipak od umora, zbog prethodna dva dana lomatanja tamo-vamo, legao sam da bih se smirio i da ne dozvolim očaju da me savlada.

Posle kratke dremke, probudio me je ključ u vratima i stražar mi je doneo nešto da pojedem. Od njega sam dobio neke kratke informacije, bio je voljan da odgovori na neka moja pitanja, videvši da nisam od onih koji žele da naprave neki problem.

Dnevno sam puštan u dvorište, nekih 10- 15min, tek da ispušiš cigaretu. Vreme sam određivao naspram putanje sunca i donošenja obroka. Na tuširanje dvaput nedeljno, takođe nekih 10-15min. Pošto sam već prvog dana te nezgode ostao bez cigareta, morao sam da se strpim 4-5 dana dok supruga nije došla i uplatila mi novac na neki račun, uz pomoć kojeg uzimaš iz kantine potrebno.

Skoro dve nedelje sam bio sam u toj ćeliji, dok nisam dobio cimera, momka od dvadeset godina koji se bavio... Dečko je spavao, dremao, malo razgovarao, nije bio puno pričljiv. Tada se pojavio i još jedan nenadani cimer. Druge noći po njegovom dolasku, u snu me je probudio neki šušanj. Kada sam se trgao, shvatio sam da dopire iz pravca kutije u kojoj mi je bio veš koji mi je supruga donela. Pošto je bio mrak, a prekidač za svetlo nije kod nas već u hodniku, uspeo sam na odsjaju mesečine da vidim senku koja je proletela ispod kreveta. Bio je to miš, naš novi drugar kojeg smo bezuspešno pokušavali da uhvatimo i na kraju smo odustali. Sva sreća, pa sam nekoliko dana kasnije i izašao iz te IZOLACIJE.

Došavši kući sa ženom i ćerkom, koje su me čekale ispred pritvora, prva stvar koju sam uradio je bila da odem da obiđem krug oko mog kvarta, da proteglim noge i dam oduška sebi od tih 28 dana izolacije.

Kući ste...imate TV, kompjuter. Imate šporet, frižider...imate toplu vodu. Imate svoje najdraže pored sebe… Od čega ste izolovani? Ovo će proći. Samo imajte strpljenja, jer ipak imate neke blagodeti na dohvat ruke.

Ljubi vas vaš Duško Đurđić

Komentari

Komentari