Kultura i umetnost

Kaća je išla do posla peške, preko niza malih ulica, zaobilaznim putem, gotovo do samog  savskog pristaništa,  gde je bila smeštena u jednoj od zgrada, neugledna novinska agencija, koja se bavila plasiranjem tračeva i poluistina, tzv žuta štampa. Kad se samo seti da je bila jedna od onih koji obećavaju, sa sigurnim poslom profesora ekonomije na fakultetu, a sad eto, sticajem okolnosti, radi kao novinar te iste, male agencije, vlasnice opake Nensi, čije ambicije su bile za dva do tri pedlja više od ostalih običnih građana.

Radan je cvokotao od zime dok se pitao šta mu je sve ovo trebalo. Duboko u planini, usred guste šume, uvlačio je glavu dublje u kaput dok je studeni vjetar kao žiletom sjekao kožu lica. Mogao je sad kao čovjek, kao svaki domaćin da bude uz ognjište, uz toplu peć, umjesto što se smuca po planini i šumi jureći neke duhove iz babskih priča.

Sаsvim оbičаn dаn budiо sе iz mаglоvitоg јutrа. Маglа јutrа, tо је znаk dа suncе ćе prеlivаti grаd, bićе lеpо i priјаtnо. Pоslе svih dоsаdnih kišnih dаnа, bаr svеtlоst је оnо čеmu sе rаduје...

U pedesetici – na čijoj trasi, ako niste znali, pored jutarnjeg, prepodnevnog i popodnovnog, postoje još i predvečernji i večernji špic, pa kako god da okrenete, kretaćete se brzinom konjske zaprege. Svetleće reklame blještale su kao mali požari odnevši još jednu pobedu nad škiljavom uličnom rasvetom, a ja, ne bih li nekako prekratio vreme, čitao sam reklamne poruke na bilbordima, koje je, gle čuda, neko slučajno postavio pored svakog autobuskog stajališta.   

Branka Avramović Jugo

Naša kuća je jedna u nizu kuća siromašnog naselja koje gleda u bogatiji deo, gde su velike kuće, moderno opremljene, čije ulice su čiste, dvorišta lepo sređena. Razdvaja nas jedna reka i most, ali ogromna distanca je između nas i njih, tako da se nikad ne mešamo, niti mi odlazimo u njihov deo, niti oni u naš.

Ovde se put račvao. Svaki pravac je vodio nekuda na svoju stranu. Kojim putem ću dalje poći zaista nije bilo odviše važno, jer nisam išao nikuda određeno. Bilo je svejedno, utoliko više što nisam imao cilj svoga putovanja. Dobro, nazvati ovo putovanjem je malo pretenciozno. Ovo je bilo lutanje, kretanje po onoj  putanji kojom put odvede.

Bilo je to 1972. Upravo smo se preselili na Novi Beograd. Živeli smo na četvrtom spratu jedne dugačke zgrade. Sa prozora su se videli jablanovi uz koje je nastala malena staza  ka autobuskoj stanici. Mama je radila do četiri, dakle, oko pola pet je trebalo da je ugledam kako silazi iz autobusa i kreće ka zgradi. Bio je to moj uobičajeni ritual iščekivanja majčine figure koja izlazi iz autobusa, prelazi ulicu, prolazi pored prvog, pa drugog, pa trećeg jablana, sve do šestog. I sve što je bila bliže zgradi moje srce je sve glasnije pevalo.

Još jedna , dve rečenice, umorna ruka zapisuje, blizu je kraj...

Knjiga je završena. Osećaj olakšanja, ni euforija, ni pad... Četiri dana traje putovanje kroz sebe. Skoro dve godine traje, traje ceo zapamćeni i zabeleženi život.

S prvim prolećnim danima samo se pojačao njegov jad i muka. Žena je polako kopnila i topila se pred njegovim očima, a on je u detetu koje je raslo i smejalo se sve češće video jedinog krivca za njenu sve očigledniju nemoć i boljku. Ni njena uveravanja da će biti bolje, ni toplo aprilsko sunce, nisu sprečili smrt, koja se ušunjala jedne noći i odnela njenu omršavelo telo i izmučenu dušu, ostavljajući ga samog s detetom koje plače, danonoćno. Nekoliko žena iz sela je ponudilo pomoć, koju je odbio bez razmišljanja.