Kultura i umetnost

Stajala je na sred ulice. Posle osam godina, usudila se da dođe blizu zgrade u kojoj je imala neobično iskustvo. Da li i dalje postoji ta kapija, taj prolaz, to mesto, ne zna ni sama kako to da nazove, ali se dobro sećala svih detalja, snažnih osećanja, koji su joj promenili život? Sećala se da je tada imala osećaj da je sve ono nedokučivo, za čim je tragala, postalo jasno, čisto, shvatljivo i prihvatljivo. Osam godina joj je trebalo da savlada strah i dođe u tu ulicu. Čega se plašila i zašto?

U glavi bubnjevi, udarci, svakakvi zvuci .Mešale su se melodije, mešale su se slike znanih i neznanih ljudi, onih značajnih i onih na koje nikada nije obraćao pažnju. Kakav košmar, pomislio je, pritiskajući naduven stomak od suve hrane, koju je gutao u hodu, ne mareći za zdravlje, hrane sa mirisima i ukusima plastike, metala.

Miljana je radila u cvećari na ćošku. Obožavala je svoj posao. Uvek je važila za velikog romantika u društvu. Ceo život čeka onog pravog. Ljubav je za nju nešto posebno i prelepo. Oduvek je žudela da je zadesi velika ljubav kao iz sna, ili poput romana koje bi u slobodno vreme volela da pročita. Želela je da ima uza sebe nekog pouzdanog, ko bi joj dokazao da prava ljubav zaista postoji, neko ko će brinuti o njoj, poklanjati joj svu pažnju i voleti više od bilo čega na svetu. Ukratko, trebao joj je neko kome će biti dovoljno njeno dobro srce i iskrena ljubav.

"Iz knjige sam izašla da bih se u knjigu vratila" 

Ne, ti nisi stvarna,

jer stvarnost ne izgleda tako.

Stvarnost je bajat hleb u gladnim ustima

zaliven mladim užeglim vinom starog života.

 

Stvarnost je miris trulih trešanja,

miris bola, osećaj patnje;

Prokuženi početak

kažnjen nakaznom slikom svog kraja.

Nikada mu radoznalost nije bila jača strana, no, ta kutija veličine mobilnog telefona, koju je devojka preuzela u pošti, previše ga je interesovala. Ipak, nije se usuđivao da prekrši datu reč, kao da ona može da proveri da li je video šta je unutra.

Jesen se bližila kraju. Drveće je pokušavalo da sačuva poslednje listove na sebi, ali uzalud. Hladan vetar nemilosrdno je kidao poslednje listove i nosio ih daleko na svojim snažnim krilima.

Zaustavio me je kod Tašmajdanskog parka. Svalio se na prednje sedište, ne gledajući me i izgovorio je meni staru, dobro poznatu adresu. Gledao je ispred sebe i ćutao. Moj drugar iz detinjstva i najbolji prijatelj iz mladosti.

-Znamo li se nas dvojica odnekud? - pitam i smeškam se.

On pogleda u mene, pa poče da se smeje.

-Eeeej... Izvini, nešto sam se zamislio, a i ne gledam u taksiste, pravo da ti kažem... Pa, gde si ti, bre, nisam te baš dugo video...

Morska obala, koja je vekovima spajala priobalne gradove, omogućila je sudbinsku povezanost između dva slučajna prolaznika.

Živela je u gradiću duž morske rivijere na kojoj se nalazilo glavno pristanište i luka. Uživala je u lepim trenucima provedenim sa bliskim osobama koje su joj bile glavna moralna podrška i oslonac. U životu joj gotovo ništa nije nedostajalo. Nije čeznula za novim poznanstvom i zbližavanjem, imala je svoj lični kutak u kojoj su svakodnevno boravile osobe koje su joj bile drage.

Pomešala je boje i snove, dozivala anđele, jaukala, drala se, stenjala glasno i strasno, šaputala molitve i ubijala demone, sve to, ne bi li promenila točak sudbine. Ali, ništa se nije promenilo i dalje je bila u bolničkom krevetu, vezana kaiševima, sa beskrajnom filmskom trakom nekog horora u glavi. Stvarnost je bila strašnija, zaključi ona i brzo se vrati onoj traci.

Pages