Kultura i umetnost

Starac je u rukama premeštao gumenu loptu, stiskao je želeći da njegove ruke ništa nisu izgubile od snage koju je posedovao. Bistre, plave oči i odlučan pogled su odavale starca još uvek razboritog ni malo senilnog, kao što su to ponekad pokazivale njegove nostalgične reči kada bi ponekad utonuo u sećanje, u život kakav je nekad imao.

Bili su upečatljivi, nekima možda i pomalo smešni. Nasukani o hridi neuronsko - neuračunljive, ali vrlo precizno navođene ogromne želje. Pozno probuđeni ljubavni brodolomnici, iskrcani na sopstveno egzotično ostrvo.

Bili smo samo oblici svjetlosnog traga negdje u etru, hiljadama kilometara udaljeni od planete zemlje. Na zemlju si došao prvi,želio si biti siguran da ćes biti tu kada se konačno odlučim za prelazak. Nismo se dobro dogovorili , tvoj život je iznikao u grubom planinskom i surovom okruženju, moj, ne tako daleko, ali kulturnim naslijeđem i pitomom obalom mora koje je zapljuskivalo moje djetinjstvo, dovoljno daleko da se izgubimo.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

Osetila je miris paštete iz njegovih usta. Bilo je to čarobno povezivanje dva deteta u igri žmurki. On, vazda, musav, ali uvek spreman da se dogovara, tako divan u toj saradljivosti sa najboljom drugaricom.

“Marina”, veselo će on unoseći se u njeno lice,”ko sada žmuri?”

“Kako ko?”omamljena onim mirisom paštete,”pa, ti, naravno!”

“Zašto uvek ja?,”tužno i radosno upita Ivan.

U 1.38, precizno zapisano stoji u izveštaju.U tom trenutku, koja birokratska glupost, konstatovana je trenutna smrt, nepoznatog muškarca, između 45 i 58 godina, na uglu ulica N. i B…

Nepoznati vozač, automobila, tablica...stajao je bled, izgubljen, oslonjen na auto, noge su mu klecale, činilo se da da gubi snagu, dok ga je uniformisano lice ispitivalo. Samo je odmahivao glavom, bez snage da bilo šta izgovori, ni pokret rukom nije mogao učiniti, samo, skladno, pomeranje glave, levo, desno i tako iznova, iznova...

Ušao je, posle tačno dve decenije, u malu, oronulu zgradu seoske škole, s jasnom namerom da u njenoj biblioteci pronađe knjigu Roberta Luisa Stivensona, Ostrvo s blagom, u koju je jedne junske večeri, na kraju osmog razreda, nacrtao mapu do mesta na kojem je zakopao zelenu metalnu kutijicu za mamce i svoje blago u njoj. Bila je to tanka srebrna narukvica s privescima u obliku srca, koja je spala s njene ruke dok je ulazila u kola postarijeg lokalnog mangupa, koji će je odvesti u noć, u provod, da joj osvetli mrak.

Sreten je ujahao u dvorište svoje kuće gde ga je sačekao spreman sluga koji je prihvatio konja, dok je on sjahao. Dok je sluga vodio konja prema štali, on je krenuo prema kući gde ga je, na tremu, čekao otac.

-Oče! Video sam kod stare vodenice nekog čoveka, koji spaljuje smeće i raščišćava unutar kuće. Šumar Mitar je bio kod njega...neke zavežljaje mu je doneo, mislim da je hrana i još po nešto.

-Kako je izgledao?- upita Svetislav, smrknutog lica.

Napunio sam trideset tri. Isus je u tim godinama umro i vaskrso. I ja sam umro, ali nisam hteo da vaskrsnem, jer bih ponovo bio isti. Rešio sam da se ponovo rodim.

Prošli život završen je lošim brakom. U novom sam rešio da se ne vezujem ni zakonom ni bezakonjem. Samo kurac i doviđenja. Čim sam se razveo podivljao sam i hteo da kresnem što više, da nadoknadim zbog apstinencije u braku, a bio je tu i ego tripa samodokazivanja da sam još uvek frajer.

Visoko sunce ju je skroz zaslepelo, a umalo se nije skljokala na pločnik izašavši naglo iz kola u kojem je radila klima. Gluvoća na levom uvetu se pojačala kad se uspravila i usmerila pogled prema velikoj zgradi. Koji djavo ju je terao da juče skoči onako u bazen i da ostane gluva od vode koja joj je upala u uvo, uzalud se naskakala na jednoj nozi, ona je ostala da joj pravi šumove po glavi. Sad će lepo da joj isperu uvo, pa je ušla noseći preko glave vezanu maramu da joj uvo još više ne razdraži klima, koja je bila podešena na minus deset.

Pages