Kultura i umetnost

Zbog onih koji te vole,

Boga višnjeg za te mole,

što ne daju da odeš dole - USPI.

I zbog onih što te more pa pamet sole;

Što se srde pa te grde,

od ludog ludila lude,

pa po svojoj pravdi tebi sude;

Što ne znaju šta je bilo,

ali znaju šta će da bude - samo USPI.

I zbog onih što kažu pa slažu,

nesreću drugih na hleb mažu;

Što se s đavolom maze pa žive gaze,

što na bližnjeg ne znaju da paze,

i u svakom dobru zlo traže - USPI!

Nоć, dаtum...tеlо sе grči, nеmirnо i bоlnо spаvа, аkо је tо sаn ? Uviја sе i skrivа pоd prеkrivаčеm, trаži sklоništе... Nе čuје sе glаs, prigušеn, јеdvа čuјаn, šаpućе, јеcа, mоli sе i trаži... То је. Um prоslеđuје bоl i sеćаnjе u cеlо tеlо, um pаmti, tеlо оsеćа... Dušа? Slоmlјеnа?

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi, došao je olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo.

U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.

Autor Kotoraš Pepi

Aleksandar Đukanović

„Nеkо је оklеvеtао...“ Pоznаtо zvuči rеčеnicа, pоslеdnjе kаpi su prеlilе čаšu, јеdvа vidlјivа zrnа pеščаnоg sаtа su iscurilа. Sа visоkе stеnе, оdlоmili su sе pоslеdnji kоmаdi i dоkоtrlјаli sе. Dоbrо nаspаvаn, pоslе mnоštvа nеprоspаvаnih nоći, putоvао је krоz svеt, širоk i prоstrаn, smеštеn u оgrаničеnоm pоglеdu. Ukrštеni susrеti оslоbоđеnih misli i оgrаničеnоg pоglеdа približаvаli su sе nа dоdir, udаlјаvаli nа bеskоnаčnоst i tаkо plеsаli u nајsvеtliјеm buđеnju tаmе.

Sedela je na ivici stolice i buljila u zamišljenu tačku naslućenog horizonta. Slika mora i neba bila je nepomična iluzija, ali nudila je nadu. Ustade sa čudnim osećajem praznine, a to njoj nikako nije moglo da se desi. Pa, kako sada da se desi? Klela se u moć umetničkog stvaranja kao u spasonosni beg odbeglog robijaša. Ta žudnja za slobodom, a tako joj malo treba da bi nešto napisala ili nacrtala. A, da, malo joj i treba da odustane od tog čina. Šta ako je to samo varljivi osećaj slobode?

Ti ni po čemu nisi posebna.

Tebe neće pamtiti ni istorija ni povjest.

Živećeš mirno,

tiho,

mahom lažno,

uz po neki hir i po neku obest;

I kad odeš, zaboraviće te;

Kao da te nikad nije ni bilo.

Ti ni po čemu nisi posebna,

i zato posebne ne razumeš;

I sve da hoćeš,

i da se trudiš,

opet, ne možeš,

ne umeš,

da shvatiš:

Zašto žmurim kad najdalje gledim;

Zašto sebe dajem, zašto druge ne dam?

Zašto plačem kad mi je srcu najviše milo,

Čovek u prolazu se uspravio na svom improvizovanom, kartonskom ležaju. Bolela su ga leđa, ustao je sa mukom i krenuo ka izlazu. Vetar se smirio. Na uglu je ugledao policajca, nabrao čelo, pitajući se da li je bio tu i juče. Rešio je da se preda. – Sačekajte me! Brzo se vraćam. – ovaj pogleda skitnicu, klimnuvši glavom, kao da je to nešto što se podrazumeva. 

- Ne boj se! Neću ti ništa! Diši punim plućima! Jel žmuriš?

- Da! Ali ne znam zašto.

- Da bih ti ušla u misli. Obećaj mi da nećeš otvoriti oči.

- Obećavam! Samo uđi!

- Već sam tu. Čulo vida ti je ugašeno. Ostaje ti još pet.

- Pet? Misliš četiri, zar ne?

- Ne! Šesto je ono čulo koje treba da koristiš za mene, da bi me video.