Čovek od cigala

Hodao je lagano. Ali, ne lagano od lakoće. Lagano od težine. Ne od težine na sebi. Od težine u sebi. Tišina, od prećutnog nemira, zaparloženog nemira, dovedenog u red. U red koji svaku misao slaže, samo ako može da se uklopi. Ako štrči, previše je oštećena, špicasta, baca je da se zdrobi. A misao k'o misao, misli da je ona ta prava, kakvog god oblika da je, pa se gura na prethodnu, da je nadvisi. Tako se slažu, iako nakaradne, okrnjene, jedna na drugu, kao cigle od kojih nastanu nakrivljeni zidovi.

Nakrivljeno je, od tih krivih misli i hodao. Svaka noga vuče na svoju stranu. Srećom ih ima samo dve, a srećan je što ih ima obe. U ovo doba noći mogao je biti i pijanac, bio bi to dobar izgovor. Bio je i to nekolicinu puta u životu. Prođe ga neka milina na to sećanje. Milina što ima sećanje, kakvo - takvo, ali je njegovo. Iako je u vreme tih događaja poželeo, od pijanog stida da zaboravi, da sve zaboravi, to nemilo, što mu je sada milo. Pa, on je tada bio pravi srećnik! On je to samo slavio život, on je slavio i stid i radost i tugu! U trenu je, nakon dugo vremena, osetio ponos. Ponos, zato što je i on bio čovek, nekada...

Stajao je pred izlogom, blještavim, možda previše za jednu letnju noć, sa tolikom količinom mesečine. Blještavilo - ta reč ga je munjevito podsetila na reč "ništavilo", pa da bi tu rogatu misao odagnao, zamenio je sa "šarenilo". Novogodišnje osvetljenje, lampioni, šarena svetla, šareni kolači. Plave rukavice sa rupicom na levom kažiprstu (mama je svima govorila da njeno dete nije levak, već levoruk).Zato je levoruki kao Levoruki Džek iz stripova potezao brzo do nosa, ne bi li pronašao tamo neku dragocenost, a istim oruđem skupljao šećernu vunu sa drvenog štapa koju su zvali "bakina preslica". A vuna od šećera, roze, plave i žute boje, čitav njegov svet od pamuka.

Zuji mu u ušima, vrti mu se u glavi. Ali, to nije zujanje, to je muzika, vašarska, glasovi, smeh, dovikivanje, dozivanje, vriska s ringišpila, pa opet muzika...one dedine pesme. 

U desnom donjem uglu izloga je starinski uglađen, stajao radio u drvenom oklopu sa velikom rupom sa strane za mrežasti zvučnik, kao štitom za komarce. I sav taj svet se nalazio u tom komadu drveta sa elektronikom unutra.

Ceo izlog mu se sada predstavio domaćinski, sve sa svojim pokućstvom. Bilo je tu kompleta šerpi, crvenih, na bele tufne, kao one na majčinom zelenom kredencu. Jedna lampa od zelenog, debelog stakla sa mesinganim vratom kao u čaplje, jedina se nije uklapala u tu idilu toplog doma, bila je previše nadmena, neumoljiva, baš kao ona, ma ista ta, na stolu, onom kitnjasto izrezbarenom, koji je čvrsto stajao na sva četiri postulata svog odvažnog prava postojanja, zanemarujući pritom prava hrasta od kog je bio sačinjen. E, ta lampa je stajala na stolu koji je prezirao svoje skorojevićko poreklo, iako toga nije bio svestan, a nalazio se u kancelariji advokata, onog, koji mu je rekao da će sve učiniti. Pa, i učinio je sve, da sve postane - ništa. Spotakao se na tu misao, na tu ciglu koja je toliko štrčala, pa je izvadi, kao kvaran zub, da mu i rupa na mestu njenom bude lepa promena. Pa da, povadiće sve te krnjave i špicaste cigle i napraviće na tom mestu otvor za prozor, veliki prozor sa šest okana. Jedno okno za izlazak sunca, jedno za podne, jedno za zalazak, okno za mesečinu, zvezde, a jedno, koje će uvek biti otvoreno, za vetar. Vetar dugo nije osetio. Koža mu je bila kao da je štavljena. Zaboravio je na vetar. Piljiio je u ventilator plave boje u izlogu i dalje se čudeći kako se dugo nije setio vetra, a sve vreme mu je bio potreban. Da oduva neke misli, neka sećanja...

Podigao je teške kapke, kao u kornjače, spore i kožnate, da bolje vidi da li je "ono, Bože dragi, ono, sasvim gore, na levoj polici, pumpa za bicikl". I da li se prodaje. Možda je neko ostavio slučajno, a nečiji sin kome je obećano da će mu sutra napumpati prednji točak, čeka nestrpljivo, a uskoro će nestrpljenje postati razoačarenje. Opet ga je tata slagao, pomisliće. A onda, dugo, dugo zatim, puno godina će proći, a sin će i dalje misliti da ga je tata slagao da će se vratiti. Misliće i to da tata nikada nije ni voleo njega, svog sina, da mu nije važan, da ga se stidi, zato što ima veliku dioptriju i nosi naočare kao dva dna od tegli u crnom okviru, jer šutira loptu "kao levom nogom", a nije znao da je i on, tatin sin, kao i tata mu, levoruk, samim tim i levonog. A naučio je ceo tim napamet, ceo tatin omiljeni klub, pa kasnije čak i sva imena fudbalera sa prvenstva. Eееj, svih timova! Da bi tata bio ponosan na svog sina... 

A nije znao da tata nije mario ni za šta drugo osim za njega, svog sina, ali nije umeo da mu to pokaže. Hteo je posle, setio se kako, ali je sin već mislio da je zaboravljen.

A tata nikada nije zaboravio da treba da napumpa tu prednju gumu na biciklu. Ali, nije imao više prilike da mu kaže, da radosno uzvikne, kada sin sedne na bicikl : "bravo, sine, dečkonjo, mačak moj!" 

Osetio je veliku kap na ruci od debele kože, tuđe kože, kao sve na njemu što je bilo tuđe. A eto, ipak je osetio. Kako to...? Pa da, i kišu je zaboravio. Kako je samo mogao... A vapio je za njom. Kiša spere sve što vetar ne ponese. Čekao je ostale kapi, čekao je pljusak, jer je kap bila krupna, kao da je bila najava za veliku kišu... Nije bilo više ni jedne kapi. Oko mu se zamaglilo. I drugo... Oseća mokro, a nije kiša. Kako...?

Stajao je uz izlog, kao da mu pripada, kao da je deo tog rasporeda. Svaku stvar u izlogu je imenovao jednom misli. Gradio je zidove od cigli sećanja i raspoređivao lonce, šerpe, čaše, naročito pažljivo one s visokim vratom, da ne polomi koju, posebno ako je na rubu imala karmin boje kajsije, s prugama od traga sakupljenih usana, kao u polu-poljubac, onaj ovlaš, kada se pozdraviš, a ne znaš da si se oprostio zauvek. 

I tako, sve te lepe stvari, izuzev one zelene lampe, sve je lepo posložio u tu svoju kuću.

Ali, stvarnost, tako prosta i neosetljiva za naročite trenutke, spustila ga je niz ulicu na kojoj je zapravo stajao. A ulica, k'o ulica, zove na korake, na kretanje, tok, kao reka, reka na suvom. Setio se imenа te ulice. Zvala se po jednom primorskom gradu. U njoj je nekаda, na ćošku sa poprečnom, živeo jedan slavni naučnik, matematičar, a voleo da peca ribu. "Alas" . Pogledao je veliku plavu tablu da se podseti, ali je na tabli pisalo nešto  drugo. Zašto se sada ova ulica zove pо nekom piscu, čije stranice nikada nije hteo da čita? Nije, jer su ga primoravаli, а on ništa nije radio po zadatku. Nije čitao ni onaj njegov, po onom sunčanom nazivu poznati roman. Šta on traži ovde?! Zar je njemu ovde mesto?! To njegovo sunce je već isuviše daleko. I onda se setio jednog drugog pisca, koji је velikom nepravdom prоteran, јеr je pričao, kažu, neke jeretičke priče. I tako je taj, proterani pisac, u talasе reke bacio sebe i svoja dela...Naterali su ga. Da, tu je negde to mesto, tu je taj most...

Povukao je za metalnu dršku svoj dom na dva tandrkava točka, sastavljen od dve ogromne pijačne najlon torbe, pune nečijih odbačenih zima u ućebanim kaputima, istrošenih koraka u cipelama odvaljenih đonova, boca od plastike, čiji je sadržaj popio neko ko ih je bacio u prolаzu, možda baš pored njega, dok je on iz velike metalne konzerve rovario i tražio neku dragocenost ili barem nešto od onog "sve" što mu je nekada davno obećano. A našao je samo nečije ostatke zalogaja, moljce u džemperima s rupama, neku staricu od vage za tačno merenje, kojoj niko više ne veruje, čarape, bele a neoprane, tuđe opuške, sve sa kolutovima od dima nečije prošlosti, delove pocepanih fotografija u afektu... sve tuđe je bilo njegovo, a svoje bi sve dao kada bi ga imao. Do poslednje cigle.

Na vrhu njegove kuće na točkovima  bila je hrpa novina, zavezana kanapom. U njima neke vesti o nekim nevremenima, susretima državnika, ratovima, prošlim, pretnjama o budućim, o venčanjima glumaca i pevača, čudnim bolestima, ljudima u čituljama koje kao da je nekada sretao, sportu, o fudbalu...eh da, fudbalu... Neke prošle vesti. Kogа to još zanima... 

А u nekim budućim vestima istih novina, pisaće, možda, jednog dana, u rubrici crne hronike, u dva reda, o nekom beskućniku, o licu n.n., koji ni po čemu nije poznat, ni po jednom redu napisanom, kаo onaj pisac. Svako nosi svoje sobom. Neko svoja dela, neko krst, a neko cigle. Možda će onako, uzgred, napomenuti da je nepoznati okončao u reci sa ciglama na leđima i nogama. A možda i neće... Ljudi više vole da čitaju o nekom s punim imenom i prezimenom, s više detalja, da i sliku vide, po mogućstvu. To ih više uzbuđuje.

Te, jedne noći, kada u jednom oknu  prozora bude oslikan mesec, kao vitraž tehnikom, na površini reke će  plutati sličica jednog davno zaboravljenog slavnog centarfora koju je tata čuvao u džepu tuđeg kaputa. Ta sličica nikad nije popunila svoje mesto u albumu svetskih timova sa fudbalskog prvenstva...u albumu koji je bio u posedu jednog dečaka s velikom dioptrijom.

Taj dečak, već odavno čovek, sa poprilično popravljenim vidom, odavno bez naočara, nikada nije saznao, niti će, da je on, "tatin mačak", zakoniti, po svim zakonima prirode srca i jedini priznati, po svim priznanjima duše, jedini naslednik toplog doma od cigala koji je njegov otac sa sobom, na leđima nosio.

U Beogradu,

19.septembar 2023.

Ivana Đorđević