Vrelina

- Što se ne javljaš? Poslao sam ti milion poruka.

- Sad udjoh u kuću. Bila sam u manastiru.

- ???

- Da, da, idem svake godine. Na par dana.

- I šta tamo radiš? Ne mogu tebe da zamislim tamo. Takvu.

- Kakvu?

- Pa smernu, da ne kažem drugačiju od one koju pamtim. I sanjam, često.

- Sanjaš me! Kako?

- HM, hm, ne baš smernu.

- Ma ti sanjaš sebe kakav si bio sa mnom.

- Pa da, to je tačno. I plačem u snu.

- Zašto plačeš?

- Zato što ni u snu ne mogu da te imam.

- Zašto ne mozeš?

- Stvarno me to pitaš?

- Da, zašto?

- Pa ti si cvet, a ja kamen.

- E pa, onda ću ja da postanem kameni cvet. Zamoliću gospodara snova da nam to uradi.

- Ne neću tako. Hoću te toplu, kao oblutak sa plaže, naše, u smiraj dana. Neću hladni mermer.

- Znaš da ću za tebe sve da učinim. I kakav mi je to život bez tebe.  Spremi se, dolazim. Naruči kafu. Puno kafe, jake. Noćas neće biti kamenja, ni snova. Samo vrelina.

Autor Sladjana Belko