Bandoneon

Njene, širom otvorene zenice, tamno smeđe boje, sa iskricama divljenja, upijale su zvuke, koje su samo njene oči mogle da čuju. Šetale su po tom instrumentu koji se neprestano širio i sužavao, kao da duboko diše dok peva, peva... A onda, kao vrhunac sve te lepote, sa strepnjom da će joj u tom momentu srce stati, njene oči su tražile te dugačke prste, koje su vinovnik svog tog sveta bile, ti beli, dugi prsti što su svet taj i stvarali. Kao što su izazivali i to pucketanje vatre u njenoj gustoj kosi, tamnoj kao noć. Takvi momenti su zaustavljali vreme, pa i onaj stari očev sat, za koji je tvrdio da radi besprekorno, iako je sa njihovom porodicom prošao mnoga hodočašća i bespuća, da nađu mir u nekoj zemlji, u kojoj je vreme cenjenije od prostora.

Da je u bilo kom drugom prostoru čula taj instrument, sa baš tim prstima na njemu, ni jedan sat, ni jedno vreme ne bi ona primetila. Ti prsti su je poznavali bolje nego ona sama.On, čiji prsti su jedini gospodar njenog života, takođe je došao iz nekog drugog prostora. Kao i njenu porodicu, privila ga je pitoma sredina naroda seljaka, koji kusa to što sam poseje. Kusali su i oni s njim. I preplitali. A onda su se njegove ruke ispreplele s njenima, baš kao s dirkama tog malog instrumenta, s imenom nekog njegovog dalekog sunarodnika koji je taj instrument načinio.

Tako isprepletani, izrodiše dve curice, nimalo nalik jednu na drugu. Jedna je ličila na oca, ali još bleđa i još svetlijih očiju, usnica, sasvim tankih, kao dve crtice olovkom. Druga je imala tamniju put, pune usne, sa rupicama u uglovima, a oči, duboke i tamne, sa čijeg dna je izranjala boja tuge, kao u majčinim.

Devojčice još nisu bile stasale, majka i otac ni slutili nisu, da je vreme stalo, ono dobro vreme, a stigla zla vremena. Ni miran narod seljaka, koji je samo o svom imanju mislio, jer su misli o svojim izginulim sinovima, očevima i dedovima u nekim prethodnih ratovima sa njima u zemlju sahranili, kao pomen, a ne zaborav. Kako da zaborave ono što im snagu i uzima i daje? Mislili su dobri seljani da su za mnogo vremena otkupili svoj mir. Ali, mir nije imao snage da se odupre zlodusima koji su hučali i urlalli već po svim prostorima ovog sveta. Muziku je zamenila nesnosna buka gvozdenih aždaja.

Otac je svoj instrument ostavio u ugao kuće koja nikada nije bila njegova i nikada neće ni biti. Njegovi prsti su nemilosrdno čupali njegovu plavu, tanku kosu, boje žita. Njena kosa je ostala na zemljanom podu jezive drvene barake u kojoj živi zlo. Pomilovao bi on i njenu milu glavu i bez kose, ali mu ne daju, ne daju ni da je vide. Oni, ti njegovi, koji ga tako nazivaju, odakle je došao u ovu zemlju punu praha od prastarih kostiju, ali i najkrošnjatijeg drveća, koja rađa najbolje žito, puno žita, boje njegove kose. A on je i hteo samo to - komadić zemlje sa žitom. Nije mogao da je spase, oni bi i njega, za primer. Za primer, kome? Samom vragu. Kako da se junači pred tom nakazom, kada ima nejaku decu?

Devojčice su plakale. Čekale su majku koja se nikada neće vratiti. Plakao je i on. A bandoneon, od sada, nemušti instrument, od svog tog njihovog plača i njihove sudbine, u ćošku ničije kuće, jaukao je i cvileo. Uzeo je k sebi devojčice, privio na očinske grudi i pružio ruke obema, da ih povede sa sobom. Plava, tankih usnica, brzo je dala ocu ruku. Manja, tamne, kudrave kose, punih usana i tužnih očiju, kao u majke, najpre je pružila svoju potamnelu ruku od sunca, ali ju je odmah otrgla i pobegla. Niko nije mogao dugo da je nađe.

Jednog dana, stari mlekar, ušao je u štalu da pomuze svoju jedinu kravu i jedinu u okolini. U slami je video sandalicu. Odvrnuo je fitilj na fenjeru da bolje vidi. Zasijala su dva najtužnija detinja oka. Plava, bleda devojčica je porasla u istu takvu, bledunjavu, mršavu, mladu ženu.

Udala se i otišla u prekookeansku zemlju iz koje je godinama slala ocu pisma i pitala za sestru. Otac nije odgovarao na svako njeno pismo, ali je u svakom u kom je odgovorio, pisao da o sestri njenoj još ništa ne zna.

A sestra, ona je želela da ostane u zemlji seljaka koji su je odgajali do punoletstva. Porasla je u lepu, markantnu mladu ženu, pomalo egzotičnog izgleda. Poželeli su je mnogi, da te njene oči ne gledaju uvek u daljinu, već samo u njih. Ali, ona je odabrala jednog gospodina, puno godina starijeg od nje, koji nije niša tražio od nje, samo da mu ulepšava zlatarsku radnju. Ona nikada nije marila za zlato. Volela je bižiteriju. I posebno je volela satove, stare satove, kao njen deda po majci, sajdžija. Poštovala je svog muža. Nisu imali decu, niti su o tome ikada razgovarali. Imali su jednog sijamskog mačka kog su voleli kao da im je dete. Stari gospodin postao je još stariji, možda baš godina njenog oca. Kada je preminuo, uskoro je za njim i mačak. Bila je sama, gazdarica zlatarske radnje, a zlato je ubrzo rasprodala. Uskoro je počela da prodaje ogrlice i narukvice od perli.

Otac je već saznao da je živa i gde živi. Pisao joj je pisma, ne duga, ne duboka, ali koja su nosila molbu za oprost. Uz priznanje, a ujedno i obrazloženje, da majku nije spasio, ali jeste njih dve, sestre, iako se više nisu videle. Ali mogu, sada se sve može, i avioni i novac i sve...

Čitala je očeva pisma kriomice od same sebe. Krupne, kao njene zenice, suze, kvasile su ta slova na stranom jeziku koji odavno nije poznavala. Stizala su joj zatim i pisma sa zalepljenom markom s likom nekog predsednika neke prekookeanse zemlje. I u njima fotografije mršave, plave žene, svetlih očiju i tankih, razvučenih usana, nakarminisanih s dve crvene linije, koje bi moglie značiti osmeh. Sa dežmekastim mužem kraj nje. Otac je, obavestio ju je posrednik prevodilac, bio bolestan. Otišla je u očevu zemlju. Prvi put. I prvi put, nakon toliko godina je videla oca. Svako od njih je pričao svojim jezikom. A ona je gledala malo u njega, malo u daljinu. Tako je polumraku sobe ugledala stari, zamukli bandoneon. Pitala je oca očima, može li ga uzeti. Teškom mukom se spustio s postelje, uzeo instrument i predao joj ga na ruke. Oprostila se od oca, a da ni jedno od njih nije znalo da li je to značilo i njen oprost.

Ponela je sobom instrument. Posrednik prevodilac je nedugo zatim javio da je otac umro. Izvukla je bandoneon iz svoje kutije i nežno dodirivala njegove dirke. Na njima je osetila miris majčine kose kroz koju je otac provlačio svoje prste. Nije živela kratko, ali nije doživela ni duboku starost. Htela je da bude ničija, ali moraš biti nečiji, moraš biti barem svoj. A i bila je svoja i posebna, želela da o njoj niko ništa ne zna. A znali su. Ali, ovde je narod takav. I kada zna, ne staje na muku, ne pita ono što se ne pita. Barem je bilo tako do skoro. Dolazile su mahom žene, da kupuju njene perle. A ona je sa zadovoljstvom pričala, dok one biraju, o filmovima, o filmskim glumcima, čija je imena redom znala, i tako ih lepo i tačno izgovarala, kao da je sama živela u tim zemljama u kojoj se govori jezik njene sestre, one koja nikada nije llčila na nju. Taj njen pogled u daljinu je dosezao tamo gde nikada nije stigla. U radnji je imala sliku svog muža i njihovog mačka u njegovom krilu i staru hoklicu, farbanu više puta. Nudila je susetkama s punim cegerima s pijace, da sednu na tu stoličicu i odmore malo. A ona će zakuvati kaficu i ponuduće najlepše kolače, barem u ulici, ako ne i šire.   

Mogla je da promeni ime, ali je živela i umrla kao Marlena, s imenom koje joj je otac dao. Otac Nemac poreklom, a majka Jevrejka joj ga je pevušila uz zvuke očevog instrumenta, čiji naziv je bandoneon, po njegovom konstruktoru, nemačkog porekla.  

u Beogradu, 5.septembra 2023.

Ivana Đorđević