Evergreen

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Zajedno sa njima, čekala sam u beskonačnim redovima da nabavim osnovne životne namirnice. Sat vremena - za karton jaja, drugi sat čekanja - za bugarski sir Brinzu ... i tako, u nedogled.

Najumniji profesori mog fakulteta, legende u svetskim krugovima su bili teska sirotinja. Doktori nauka su išli poderani i pocepani (doduše uvek čisti i ispeglani), na posao su dolazili *električkom*, tj. elektrovozom, ko zna odakle ... Čitali smo neumorno, svi. Stojeći u nepreglednim redovima na dvocifrenom minusu, u metrou, trolejbusu...

Narod je stvarno bio načitan i ... željan svega!

Muškarci, kao glave porodica su se potpuno slomili. Izgubivši potpuno elementarno dostojanstvo, groznu stvarnost su utapali u hektolitre votke (ako ima sreće), ili naprosto, kolonjske vode, ma bilo čega sto sadrži makar promil alkohola. Žene su jednom rukom kuvale, drugom - popravljale rakete, gajile decu, povremeno se prostituisale dopunjujući kućni budžet i takodje pile, pile...

Sve je moglo da se "završi" uz flašu vinjaka, parfem, bombonjeru ... novac kao  sredstvo plaćanja, nije bio presudan. Njegov koncept tadašnjim Sovjetima nije bio sasvim jasan (kako ga ni sami nisu previše imali). Korupcija ih je žive jela.

A država? Za doručak, ručak i večeru neumorno je servirala jednu, jedinu stvar. Propagandu!  Kad narodu zakrče creva, poslužite specijalitet kuće - antiamerikanizam. Jeftin a ne goji. Provereni recept. Tolikima uspeva.

I glad, i beda, i užas ... Sve je nekako dobijalo smisao kad Partija, preko monopolisanih medija, baci anatemu na "SŠA".

Gradjanima je bilo teško ali "da komšiji crkne krava" mentalitet se pažljivo gajio i njegovao od strane jedinog TV programa i jedine radio stanice. Drugovi su neumorno "propagandisali" polugladno stanovništvo, sedeći na divanima prekrasnih podmoskovskih državnih "daća". Tadašnja Moskva je partijskoj buržoaziji izgledala manje sumorna, iza zatamnjenih stakala Zilova i Čajki...

Elem, odužila sam.

Film je poučan i istinit. Validan dokument jednog neverovatnom vremena. Režiser filma je, uprkos sadašnjoj ruskoj "šarenoj, neonskoj slobodi" i liberalnom tržištu, u kućnom pritvoru.

Za svaki slučaj.