Poznaću te po koraku

Hodam po nekoj ivici stvarnosti i ništa ne očekujem. Kada bih mogao da ispraznim mozak i da ne razmišljam ni o čemu.

Kada bih mogao da se prepustim kao galeb iznad nepregledne morske površine.Kada bih mogao...

Zamisli, postojiš ti, jedini takav, sa tim očima, sa tim osmehom, sa tim bolom, zbunjenošću, pa ipak sa jednom autentičnom lepotom ljudskog bića.

Ej, živ si! Kako to lepo zvuči!

(Hodao je lagano u masi užurbanih ljudi.)

Kako su važni sami sebi!Kakve su to iluzije, samozavaravanja! Kako su oni meni nevažni baš kao i ja njima!

U čemu je smisao ljudskog života?

Da li, uopšte, ima smisla?

Da li smisao postoji, da li i ja postojim?

E, moj, Dragane, propao si druže!

(Zaustavio se na stanici i pogledao u pravcu odakle je trebalo da naiđe autobus.Pahulje su promicale na osvetljenom bilbordu, a niz mračnu perspektivu dugačke ulice sa razigranim farovima automobila.Nebo je bilo tamno u sred podneva.)

Bože, daj mi znak! Znam da ti vučeš koordinate našeg svesvemirskog sistema, samo u Tvoju volju verujem!

“Ju, poprska me budala!”viknu žena koja se, iznenada, pojavila pored njega. Čovek ju je gledao kao u čudo! Taj vatromet boja na njoj ga je fascinirao.

“Jeste li videli budalu? Zaleteo se po ovoj bljuzgavici, skroz me zalio!”reče ta žar-ptica od žene i izmami mu osmeh, jer se sledećeg momenta sakrila iza njega da je opet neko ne bi zalio gorepomenutom bljuzgavicom. Odjednom njemu bi bolje. Očaran njenim izgledom u svojoj sumornosti, sada i dodirom te ženstvene pojave i još opijen njenim mirisom, kao da je u trenu postao drugi čovek.

“Izvinite, da li mogu da se držim za Vas?”upita, a već se grčevito uhvatila za njega dok su se otvarala vrata autobusa.

“Naravno gospođo!”odgovori on, savijajući ruku i zajedno uđoše u autobus.

(Sledeća scena ove životne priče je slika njih dvoje, jedno do drugog, njen zvonki smeh na neku njegovu pošalicu i čini se zajednički put u neku smislenu budućnost.)

E, moj Dragane, pojma ti nemaš, pomisli Bog i ukinu ono mračno nebo, zaustavi padanje pahulja i pusti najlepše sunčeve zrake da uokvire tu sliku “slučajnog” susreta sada već dva nasmejana lica.

Jadranka B Sovilj