Proslava (iz taksija)

Nisam imao matursko veče. Izbacili me iz četvrte godine srednje zbog neke tuče. Doduše, zvali su me na proslavu. Nisam otišao. Nisam bio ni ljut, ni razočaran, jednostavno, bilo mi je svejedno. I kasnije, te godišnjice i okupljanja nisam voleo, ni jednom nisam bio. Nekako mi tu nije bilo mesto. Ali, eto, te godine pokleknem.

'Dođi, nemoj da si peder', 'Najveća si pizda ako ne dođeš' i slično... I šta ću, ostavim posao i odem. Skupilo se nas dvadesetak iz bivšeg razreda, kod jednog drugara u njegovoj kafani pod Avalom. Sedimo tako, pijuckamo i ne možemo da dođemo do reči jedni od drugih. Usput se merkamo na kvarno - neki su deblji, neki ćelaviji, neki ćoraviji, neki izgledaju lošije, a neki bogami i bolje... Ali, to smo oni isti mi od pre trideset godina (zar je moguće da je već toliko prošlo?!)... I polako, veče pod Avalom postaje sve svežije, a mi sve zagrejaniji. A, ona je sedela sama, na kraju dugačkog stola. Konačno sam prišao da je pozdravim. Bilo mi je ustvari, od početka drago da je vidim. Poslednji put sam je video u školi. Bila je u klupi ispred mene. Stalno se kikotala. Prilično mi je dosađivala. Često sam morao da budem neprijatan, da bih joj stavio do znanja da me ne zanima. Bila je negde na kraju nekog mog svemira. Međutim, te večeri je pored mene sedela lepa i prijatna žena, raskošna na početku svojih pedesetih. Ni nalik onoj maloj dosadi iz prednje klupe.

Pričamo o svemu i svačemu, najviše o deci, o porodici. Razgovor između nas teče lako, iako, eto, nikad nismo bili bliski. Onda se ona zagleda u mene pa reče:

-Bože... Kad se samo setim, koliko sam bila zaljubljena u tebe... (Ne. Nemoj o tome. Ne večeras. Ne sad. Ne ikad.)

-Nisam to znao...- kažem.

-Jesi. - nasmešila se - Ali si se pravio... Nisi me ni primećivao... A, šta sve nisam uradila da privučem tvoju pažnju...

-Bili smo drugovi...

Ona odmahnu glavom.

-Nismo bili čak ni to. - kaže. - Bio si tako hladan i nepristupačan. I često grub...

Kao krivac, gledam u sto. Ne znam šta bih rekao. Bio sam džukac, znam. I sada se osećam tako. Voleo bih da sam bio drugačiji.

-Bili smo klinci... - jedva nekako izgovorim.

-Kada su te izbacili iz škole, plakala sam danima...

Primakla mi se bliže, uhvatila me pod ruku i naslonila glavu na moje rame.

-Pusti me, samo pet minuta... - šapnula je.

Ta mala, bezazlena i zakasnela razmena nežnosti nije prošla nezapaženo. Društvo nas gleda, gurkaju se laktovima i namiguju. Ja se zbunjeno smešim, ona ćuti na mom ramenu. Pomilujem je po kosi posle nekog vremena, a ona podigne glavu i nasmeši se.

-Eto,- kaže - jedna moja mala pobeda, na kraju...posle trideset godina... Pa, je li to bilo toliko teško?

-Pa, nije...  

Ne volim ja to, te godišnjice i proslave. Tad vidim kako se vreme pobedonosno smeška. Stignu te neke stvari za koje više nemaš snage. I kao što su kosti sve krtije sa godinama, tako i duša... I ne zovite me više, molim vas.