Kako sam zavoleo kafanu (iz taksija)

-Idemo do kafane "Arilje". - rekao je - Izvinite, ustvari, bivše kafane. Vi možda i ne znate. Ne postoji već dugo, a ja po navici... Znate? Vi ste jedan od retkih taksista koji se seća...

***

Ušli smo te prolećne večeri, '81. ili 82. u baštu kafane 'Arilje', na Cvetnom trgu, sami, nas trojica. Seli smo za sto i kao matori povadili iz džepova kutije cigareta i upaljače. Bili smo uzbuđeni i srećni, kao i uvek prilikom ovakvih i sličnih, velikih i hrabrih iskoraka u svet odraslih. Prišla nam je mlada i lepuškasta konobarica.

-Litar belog i litar kisele. - kažemo spremno i u glas.

-Lične karte. - odvrati ona hladno. Zagledamo se. Niko nema ličnu kartu. Tek nam je sedamnaest. -Nemate? - kaže konobarica - Onda - kokta, jupi, gusti- breskva i kajsija, bistri- jabuka i borovnica...

-Molim Vas. - kaže moj drug - Mi ovde imamo jedan veliki problem...

-Niste pročitali lektiru? - pita ona, a kraj usne joj se izvi u poluosmeh.

-Ovog našeg ortaka, - kaže moj drug i spusti mi ruku na rame,- ostavila je devojka...mnogo je nesretan. Pa smo mi mislili...

-Simpatičan je, naći će sutra drugu. Dakle, kokta, jupi, gusti...

Molećivo je gledamo bez reči, zatečeni i razočarani.

-Zovite me kad odlučite, imam posla. - kaže i odlazi. Sedimo kao pokisli i smišljamo šta ćemo. Vratila se posle pet minuta sa bokalom rizlinga i flašom Radenske.

-Prvo pola, a ako budete dobri, može i druga polovina. - kaže - I polako, držim vas na oku.

-Pa, Vi ste anđeo! - kažem.

-Alo, ostavljeni...ja sam za tebe velika teta. - reče i ode.

Špricer prijatno rezi i brzo čini svoje. Obrazi nam postaju rumeniji, oči sjajnije, jezici razvezaniji. Priče se nadovezuju jedna na drugu bez ikakvog reda i logike. Počeli smo sa sportom, pitajući se zabrinuto ko u Crvenoj zvezdi može da zaustavi teror braće Petrović, posebno, Dražena? Niko. Onda, Pokušavamo da dokučimo smisao 'Odiseje u svemiru'. Komplikovano. Pa analiziramo Orvelovu ' Životinjsku farmu'. Odustajemo, jer ovaj jedan nije pročitao. Šta će biti sa nama bez Tita? Biće sve ok. Konobarica donosi drugu polovinu naše porudžbine, očigledno zadovoljna našim ponašanjem. Plus oval pomfrita.

-Ovo vas ja častim. - kaže i spušta oval pred nas.

-Vi ste divni! Mogu li da Vas poljubim u ruku? - pitam.

-Ne možeš. - kaže, osmehujući se skoro neprimetno.

-A kako se zovete?

-Šta tebe briga kako se ja zovem?

-Želeo bih istetovirati Vaše cenjeno ime levoj strani svog grudnog koša, tu gde mi je bilo srce koje ste mi uzeli onog trena kad ste spustili ove krompiriće na sto. - lupetam ja, osokoljen vinom i kikotom mojih drugara.

-Dva špricera i zaboravio si svoju devojku.- kaže - Čudo da je ostavila tako odanog momka...

-Zaboravio sam je kad sam Vas ugledao...

-Slušaj, Romeo, ako te sastavim po glavi ovim ovalom, koji je inače od rosfraja, znači, vrlo je težak, zaboravićeš ti mnogo toga. - reče i ode.

-Sviđaš joj se, kaže jedan kroz smeh.

-Šta joj je taj rosfraj? - pita drugi.

Gledam je kako plovi između stolova, pa zatim staje kod kase za šankom. Obazire se po sali punoj gostiju, dok pod belu vrpcu kojom je vezala kosu, bezuspešno pokušava da vrati jednu plavu kovrdžu, koja joj je neposlušno pobegla niz obraz. U jednom trenutku, pogledi nam se sretoše. Da li zbog vina, tek učinilo mi se da mi se osmehnula.

-Mislim da sam se zaljubio. - kažem.

-Auuu... - ote se ovom prvom.

-Šta je taj rosfraj? - pita drugi.

-Ima bar dvadeset pet godina. - kaže onaj prvi.

-Je li, a šta je rosfraj?

-Jebo te rosfraj. - kaže prvi - Vi'š da se čovek zaljubio!

-Opet?!

I te noći, iako pripit, dugo nisam mogao da zaspim. Po glavi mi se motala figura u beloj košulji, teget suknji i belim borosanama. I ona nestašna kovrdža, odbegla ispod bele svilene vrpce za kosu... 

***

-Sećam se. - kažem kroz osmeh - Naravno da se sećam.