Na semaforu (iz taksija)

U zadnjem času je primetio da je na semaforu crveno svetlo i uz škripu kočnica se jedva zaustavio, skoro na sredini pešačkog prelaza. Nervozno je lupio šakom po volanu. "Moram da se saberem, ubiću nekog", pomislio je. Pokušao je da se vrati unazad, ali mu se vozač iza toliko primakao da nije mogao da mrdne. Nemoćno je spustio ruke u krilo i odmahnuo glavom. "Kakav kreten", pomislio je.

Do njega se zaustavio džip, iz koga je treštao neki vašarski narodnjak. "Gde li ovi džiberi pronalaze ovu muziku", pomislio je sa gađenjem i zatvorio prozor. Bio je premoren, na izmaku snage. Danima se loše osećao, nije mogao da prepozna šta mu je i sve je pripisivao tom umoru. Panično je odbijao svaku pomisao da je možda bolestan i da je odavno trebalo da poseti lekara. To jednostavno ne sme da se desi. Ne njemu. Ne sada, kada toliko toga mora da završi. "Samo sam umoran", ponavljao je uporno u sebi.

Gledao je odsutno ljude koji su prelazili ulicu. Neki tip, vukući se lenjo, odvratno pljunu, baš pred njim. To ga je dodatno razdražilo i on jako stisnu volan, da ne bi izašao iz kola.

-Stoka... - procedio je kroz zube, prateći ga pogledom. U šta se pretvorio ovaj grad, pomislio je. Osećao je da ne može više, da mora da se odmori, da mora da se skloni negde, bar na dva tri dana. Od obaveza, od ljudi. U isto vreme, znao je da je to nemoguće, naprotiv, moraće da smogne snagu, da nađe neki izlaz iz problema koji su nadirali u talasima kao plima, i to ga je bacalo u očaj.

Jedan Rom, sa flašom i sunđerom u ruci, priđe da mu opere šoferku. On energično odmahnu rukom. Momak prsnu vodom po staklu, nešto opsova i ode dalje. Još jednom se nekako savlada da ne izađe iz kola. Zapalio je cigaretu, ko zna koju po redu tog jutra. Bila mu je gadna. Zbog dima, odškrinuo je prozor. Iz džipa je skičao neki užasni ženski vokal. Trudio se da ne gleda u pravcu iz koga je dopirala ta zvučna tortura, tako da je, na suprotnoj strani ulice, pogledom ponovo naleteo na onog tipa koji je pljunuo. Osećao je kako u njemu raste gnev. Ljudi su postali neprijatelji. Ove ulice su postale neprijatelji. "Ovo više nije moj rodni grad", mislio je sa prezirom. Svi su u nekom gardu. Čim prekoračiš svoj prag, nekom si na nišanu, nečija si meta. Usta su mu bila suva, mutilo mu se u očima.

Odjednom, džip do njega jurnu uz škripu kočnica i on se trže. Na semaforu se upalilo zeleno svetlo. Vozač iza njega kratko svirnu. Bacio je cigaretu, ubacio je menjač u prvu brzinu, ali je prebrzo sklonio nogu sa kvačila, pa auto trznu i ugasi se. Opsovao je sebi u bradu, a vozač iza njega je legao na sirenu. Odjednom mu se smrači pred očima.

-E, sad ću da ti jebem mater! - reče i pogleda u retrovizor. Otkopčao je pojas i izleteo iz kola. Stao je ispred zaprepaštenog vozača. Bio je to mlad momak, do njega je sedela devojka.

- Što sviraš, koji đavo! - dreknuo je - Šta hoćeš?!

Sve u njemu je vrilo i pulsiralo. Nije mogao da kontroliše svoje postupke i svestan toga, uplašio se samog sebe i onog što može da se desi. Dečko pomirljivo podiže ruke, devojka stavi šaku preko usta. Odjednom, njen uplašen pogled kao da ga osvesti, shvatio je da je na sred ulice i da ga svi gledaju. Još uvek besan, ali strašno postiđen sopstvenim postupkom, vrati se u svoj automobil.

Na semaforu je ponovo bilo crveno svetlo. Sedeo je za volanom, slomljen i tupo gledao ispred sebe, svestan svog poraza, nemoći i sramote. A onda ga iznenada probode bol u grudima, jak trzaj ga za tren uspravi na sedištu, a zatim mu glava pade na volan.