Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

Blješti sjaj lažnog osmeha, razvlači se iluzija lepog i savršenog. Stalno se nameće vrednost spoljašnjeg u svetu gladnih i porobljenih duša. Pobeđuje forma, bar na prvi pogled.Nije ni čudo jer živimo u svetu medijskog uticaja, nametanja rešenja životnih situacija, sve u stilu, nama je, bre, super, kakvih robova ima tamo negde...

Forma i suština. Koga je više briga za suštinu, ako nema šta da jede, ako nema osnovne uslove za život, za račune, na primer?

Sve je kako treba da bude. Bila joj je to jedina misao dok je stajala na stanici, smrzavajući se, čekajući tramvaj. Valjda idu ti tramvaji? A, tako bi bilo lepo da se vozi nekoliko krugova.

“Krugovi u žitu, nepoznatog porekla. Prevara? Ne znam, ali, nema dokaza da ih je čovek napravio.”

“ I Vi verujete u te budalaštine, draga, prelepa damo? “Setila se sjaja u njegovim očima dok joj je postavljao to pitanje.

O umetnosti je reč? Draga gospodo od zapadne hemisfere, pa okolo nego do egosfere i svih trenutnih asocijacija na nečoveka, neljudskost, zlo, senzacionalizam, foliranje, kao pripadnik ovog malog naroda na Balkanu, kao umetnik koji je sve što je mogao naučio od vaših sjajnih, pokradenih umetnosti širom sveta, ne mogu, a da vam ne kažem, koliko jasno vidim vašu bezvrednost i bedoću. Prosto mi se gadite!

Dok se probijala kroz neočekivanu gužvu u gradu nervozno je bacala pogled na mobilni koji je čvrsto držala u ruci. Samo da ne zakasni, mislila je, ali je još više brinula da se ne oznoji na ovih trideset pet u hladu. Mora da bude savršena, smirena, puna samopouzdanja, da bi u potpunosti bila na visini zadatka i zaradila dobre pare. Na tu misao se vragolasto nasmeja. Poruka je stigla: soba 211, drugi sprat, desno, nemoj da kasniš! Odgovorila je: Ja nikada ne kasnim, za dva minuta sam tu, evo me blizu hostela.

Neko leto. Detinjstvo. Predivan, sunčan dan. Na selu smo, u kući kod rodbine. Stigli Beograđani pa se sprema poseban ručak. Ukućani užurbano pripremaju hranu, čuje se dovikivanje, neki šaljivi komentar, smeh. Još krmeljivo gledam gde se nalazim, setih se da smo stigli sinoć, kasno, pa, dozivam mamu.

“Hajde, hajde, umij se i siđi dole!”, ona mi odgovara.

Sinoć sam, opet, odšetala do bunara mog detinjstva. Uvek sam se bojala bunara. Ogledajući se u tek nazirućoj vodi obuzeo bi me neopisivi strah, ali i posebna radost kad bih sebe ugledala na tajanstvenoj, tamnoj površini. Eho neke izmišljene pesmice je bila posebna čarolija. E, taj bunar je jednog dana morao da se zakopa. Od tada su novi, još dublji, još neophodniji nicali u meni svakim činom odrastanja.

Čekam i čekaću te. Imam million razloga da te dočekam i da te ubedim da sam most, reka, puteljak u travi i ništa više. Ne plaši se mog zagrljaja, mirisa zemlje i zvuka razigranih talasa. Mirišem na zemlju, jer sam kopala po njoj golim rukama, a talasi, kao talasi, nemaju drugi smisao nego da se po nama razliju i sva blaga u nama sakriju. Priznaj da si pomislio da sam Smrt, zato drhtiš kao prut! Ne, ja sam ono od čega čitavog života bežiš. Ne krivim te zbog toga. Samo ja znam da ti treba mnogo više vremena da shvatiš, možda i nekoliko života. Neka.

“Gde si bila nesrećo? Ceo dan te tražim!”

“Svašta, zašto bi ti mene tražio? Ne razumem, ne trebaš mi, ne volim  te, neću te i ti mene tražiš?”

“Slušaj mala, dok smo pod istim krovom, tj nebom, ja na tebe pazim!”

“Vidim…”reče podrugljivo mala, pa nastavi zamišljeno,”šta si ti meni? Hajde, objasni mi!”

“Ja sam ti sve! Ja sam ti otac i sve što možeš da zamisliš po muškoj liniji…”

Osetila je miris paštete iz njegovih usta. Bilo je to čarobno povezivanje dva deteta u igri žmurki. On, vazda, musav, ali uvek spreman da se dogovara, tako divan u toj saradljivosti sa najboljom drugaricom.

“Marina”, veselo će on unoseći se u njeno lice,”ko sada žmuri?”

“Kako ko?”omamljena onim mirisom paštete,”pa, ti, naravno!”

“Zašto uvek ja?,”tužno i radosno upita Ivan.

Sudnica je bila prepuna ljudi. Neki su čak sedeli na podu, tiho razmenjujući po neku reč, strpljivo,  kao da su čekali neku pozorišnu predstavu, a ne suđenje.

“Molim vas, mir u sudnici!”povika sudija udarajući drvenim čekićem po njemu,”uvedite okrivljenu!”

Vikač:”Dovedite krivu!”

Sudija:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu…”šapatom će on.

Vikač, iz sveg glasa:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu!”

Pages