Malo poznata bajka o skoro ostvarenom snu jednog drveta

Bilo jednom, nekada davno, jedno drvo, obično, pravo drvo, sa stablom, granama, lišćem i plodovima u određeno doba godine. Niko nije mogao da pretpostavi da je to drvo samo izgledalo obično, a da zaparavo to nije bilo...donekle.

U nekoj svojoj mladosti to drvo snagom neke sile požele da ima svest kao čovek. Bogu beše čudno, ali usliši mu želju. Posmatrao je ljude na konjima, seljake na njivama, decu koja su išla u školu i ponekad dolazila do njega i brala njegove plodove. Pokušavao je da pokaže radost zbog nove svesti, ali nije imao kome. Njegovi drveni drugari nisu bili u stanju da to shvate, a ljudi su ga i dalje doživljavali kao obično drvo.

Vremenom je osećao i najmanji dašak vetra, kljucanje detlića po njegovoj kori, mrave koji su se nastanili u njegovom stablu... Počelo je da mu smeta to što je vezan za zemlju i što je zavisio od nje. Sve mu je bilo teže da razgranava korenje i grane. Bio je to osećaj bola i nemoći sasvim nepoznat njegovom drvenom biću. Prestao je da raste, prestao je i plodove da rađa, na žalost one dece. Počeo je da se suši. Sa čežnjom je gledao drugo drveće, žalio se, a kome? Plakao, ali ga niko nije čuo. Molio se i jednom ga Bog ču i odluči da mu vrati onaj stari život.

Drvo je bilo zahvalno i tako prestade da bude sa svešću čoveka.

Povratilo je onu gipkost i lepotu, postalo je zdravo, u potpunosti se oporavilo, a eto, sada nije znalo za to. I bolje! Neće saznati za još veću bol.

Jedne noći pojavila su se tri čoveka na volovskim kolima. Merkali su naše drvo, jer baš takvo im je bilo potrebno da naprave kolevku za novorođenče. Udarci sekire odjekivali su dolinom. Posekli su drvo, uzeli deblo i deblje grane, pa natovarili na kola i uz zvižduk biča poterali volove da krenu.

Od njega napraviše divnu kolevku i igračke za bebu. Trešnjino drvo je najlepše za to pomisli Bog.