Tamo daleko

Zemlja je mesto za isceljivanje duše. Tražili smo slobodu i dobili. Znaš ko nije slobodan? Onaj ko se tako ne oseća, ne zna, ne može da zna, neće da zna.

Zamisli protraćiti život u čežnji nedostižnog, nedosanjanog, nepostojećeg sveta, a živiš? Kakvo je to stanje čovečanstva?

Reči su bile nestvarne, ali jasne, da jasnije nisu mogle biti.

„Doktore, doktore, budi se!“, kriknu uplašeno dečak od nekih dvanaest godina koji je, inače, sedeo do njenog kreveta. Pogledala ga je sa očima punim suza. Rod su, to je znala, zbog tog živahnog pogleda. Brzo su se pojavili beli mantili, doktori i sestre. Gledali su u ženu ne verujući svojim očima.

„Tiho! Izvedite dečaka!“, reče glavni. Gledao je ekrančiće iznad njene glave.

„Sve je u funkciji!“

Gledala je ta nepoznata lica i nije mogla da se seti bilo čega u vezi trenutne situacije.

„Ko ste vi?“

„Mi smo  deveta generacija eksperimentalne medicinske nege! Mi brinemo o Vama. Vi ste fenomen za ljudski rod, jer Vas održavamo u životu dvesta pedeset godina, a sada ste došli svesti! Vaše „uskrsnuće“je veliki izazov za nas!“ Okrenuvši se prvoj sestri do njega reče: “Obavestite Centar, sazovite sastanak sa dr Jankovskim, Spasićem i Švaunbergerom za deset minuta, ne znamo dokle će trajati ovo njeno stanje!“

„Doktore, sve je provereno u vezi pacijentkinog stanja, možemo da nastavimo sa projektom „Frankeštajn“, imamo odobrenje! “, uzbuđeno će sestra.

Žena u krevetu se trgnula.

„Molim Vas, recite mi šta se dešava? Gde sam, ko sam, šta sam? Zašto ne vidim svoje telo? Ko je bio onaj dečak pored mog kreveta? “

„Ukratko“,robotizovanim glasom nastavi doktor,“Vi ste iz dvadesetprvog veka, Vaša glava je očuvana, održavana u životu, Vi nemate telo, ali...“sada sa čudnim osmehom reče,“Imaćete ga... Imamo „zasejane“primerke, treba nam malo vremena i odmah nastupamo, sve smo ovo isplanirali...ništa se ne brinite! Ah, da, dečak je Vaš potomak, reagovali ste na stari način pokazivanja emocija, tj curela Vam je voda iz očiju i to je jedino „živo“ bilo za sve ovo vreme, reagovali ste na reči Vašeg potomka, doduše jednog od retkih iz Vašeg naroda...“

„K...k...kako nemam telo? Aaaaah, Bože!“ Kao da je sve razumela u trenu i zbog toga je zažalila...

„Molim Vas, da li mogu nasamo da budem sa mojim potomkom?“

„Mmmm, dobro, dozvoliću Vam, ali pet minuta!“

Dečak uđe u taj neobičan prostor kao i svi njegovi preci pre njega, skoro više od dva veka. Seo je kao i obično tik uz glavu. Tako bi ga pomazila po toj pametnoj glavici, ali...

„Kako se zoveš?“

„Dimitrije“

Glava zaplaka.

„Vi plačete iako Vam ne pevam?!“, primeti iznenađeno dečak.

„A šta si mi pevao?“

„Jednu jedinu pesmu koju sam zapamtio „Tamo daleko“

„Pevaj mi, molim te!“

Dok je dečak pevao, ekrančići su počeli da se gase. Beli mantili su na zvuk alarma uleteli u sobu. Glava žene je umrla.

„Doktore, upozorila sam Vas, jake emocije mogu da ubiju!“ viknu glavna sestra.

Zemlja je mesto za isceljivanje duše. Tražili smo slobodu i dobili. Znaš ko nije slobodan? Onaj ko se tako ne oseća, ne zna, ne može da zna, neće da zna.

Zamisli protraćiti život u čežnji nedostižnog, nedosanjanog, nepostojećeg sveta, a živiš? Kakvo je to stanje čovečanstva?

Reči su bile nestvarne, ali jasne, da jasnije nisu mogle biti.