Olga Tomović

U nameri da začinim trivijalnost utorka, koja je mnogima pala kao kamen za kupus na nožni palac, opisaću vam jednu sliku Beograda na današnji dan, a sve u nameri da se sa optimizmom osvrnem na predstojeći haos 9. marta, koji dolazi posle osmog, onog ženskog.

Dani su tekli ritmom ulaska i izlaska. Sa suncem, sa mesecom, samo u ritmu ljubavi, samo u tempu udaha usta na usta, dugo, kratko, dugo, dugo, kratko...

Mi smo i Adama iskvarile svojom prevrtljivom seksualnošću i svešću o zlu, koje je u nama jače nego u njima.

Ali oni ipak imaju širok osmeh, raduju se malecnim stvarima, duše su im pune životne energije i ne odustaju.

Vlast vrišti od straha, a samo jedan konopac.

I tako, većina Srba, onih koji i bez dubokog razmišljanja shvataju da je javno prikazivanje odvratnih scena svađa, "vođenja ljubavi", zloupotreba male dece i maloletnika, forsiranje gluposti i umno poremećenih, glorifikovanje mediokriteta, lakih žena, i skupih honorara, stade uz mene bez i jedne protiv, ona manjina, jača, agresivnija, debelovrata i službena nasrnu i odgurnu me i od teme, a i od pisanja o ovoj temi koja boli svaku poštenu majku.

A onda iz ormana procveta jedna njena potajna želja, kupljena samo za gledanje, crvena haljina...

Uradila je sve, samo joj još krila nisu nikla, pa da doleti po ovom mrazu na grob i postara se za povorku...

"Čemu rat? Što da trošim toliko energije u pokušaju da zauzdam neuhvatljivo?"

Pages