Olga Tomović

e, do kraja ima taman toliko vremena da se srce smiri, dah ujednači i nežan glas otpočne.

Tog raspusta sneg je bio dubok, zima oštra, grad prazan.

Dvadesteti vek je vek kontroverzi. Vek progresa i vek regresije.

Sve su ne bile tu i sve su želele da budu ulovljene...bilo je takvo doba godine, bilo je takovo vreme, plena u izobilju, malo vukova.

Sat je otkucavao, nasula je sebi drugu čašu votke i već je trezvenije razmišljala.

Imala sam tu privilegiju da lično upoznam Sašu Micića - Monegorijasa, da pišem o njegovoj magiji Beograda prenesenoj na platno sa koga diše uvek vrelo, a sada imam potrebu da napišem i nekoliko reči o čoveku iza platna. Jer, šta je to slika, ako ne čovek od koga se rađa.

Otresao je sopstveni bol i dozvolio da ga preuzme njena ljubav, ona za koju je živeo, a onda se vratio u svet iz koga su iznikli i u kom su rastavljeni na nespojivo, pa se pribrao i usredsredio na problem.

Mesec je bio njeno sunce, crna je bila njena boja, noć i grad bili su njen život.

A, baš je tog jutra imala težak pohod na srce, koje je tuklo bitke za razum u snovima o otetom i prokletom, o svesti i podsvesti protkanoj užarenim lancima jave ogrnute u crne kožuhe i zapaljenih očiju.

Sedela je i pušila, ćutala je, a lomila se, raspadala se i pono sastavljala. Sa svakim izdisajem nestajala, a sa svakim udisajem ponovo nastajala. Kada je cigareta dogorela, ponovo se uspravila, a u očima joj se rasplamsala ona životna vatra koja gori samo u onima koji su zaista živeli.