Olga Tomović

Trava joj je mazila gole tabane, meka i dugačka, mirisala je na gvozdene kapi rose koje je ona sama posejala po vlatima...

Droga je moderna, ona je IN. Droga je neizostavna na zabavama, a zabave su se pretvorile u orgije omamljene dece koja žele više nego što mogu da imaju.

I, tu se svrha svetla izgubila i bila je izgubljena celu večnost, dok je on ponovo nije pronašao.

U meni nema ni kapi zlata…samo tmina onog kosmosa iz kog sam ispao na ovaj svet sjaja i topline.

e, do kraja ima taman toliko vremena da se srce smiri, dah ujednači i nežan glas otpočne.

Tog raspusta sneg je bio dubok, zima oštra, grad prazan.

Dvadesteti vek je vek kontroverzi. Vek progresa i vek regresije.

Sve su ne bile tu i sve su želele da budu ulovljene...bilo je takvo doba godine, bilo je takovo vreme, plena u izobilju, malo vukova.

Sat je otkucavao, nasula je sebi drugu čašu votke i već je trezvenije razmišljala.

Imala sam tu privilegiju da lično upoznam Sašu Micića - Monegorijasa, da pišem o njegovoj magiji Beograda prenesenoj na platno sa koga diše uvek vrelo, a sada imam potrebu da napišem i nekoliko reči o čoveku iza platna. Jer, šta je to slika, ako ne čovek od koga se rađa.