Buša

Veliki kamenjar, nekada zlatni park, ponos južne prerije, izgoreo, spržen, samo je imenom podsećao na zlatno doba južne prerije. Ratovi pobesnelih, divljih, južnih životinja, raspad južne prerijske zajednice, sankcije i napalm bombe svetske životinjske zajednice, posebno su uništili istočni deo prerije. Da nesreća bude veća, poslednji diktaror, crveni azman, ostao je, po zadatku svinjskih moćnika, da dokusuri istočni deo, ipak u smiraj  novog“ svinjskog„ doba, najave lepšeg vremena svetska svinjska zajednica odluči da ukloni crvenog azmana i njegovu desnu ruku, medveda crvenog nosa. Odluka u centrima svinjske finansijske moći pade na udruženu majmunsku koaliciju, koja je trebala da pripremi put za konačan nestanak istočnog parka, već dovoljno smanjenog, ali još uvek nedokusurenog.

Ali, ova priča baš i nema veze sa geopolitičkim svetskim svinjskim poretkom, ovo je samo uvod u maleni jadni život mršave, izraubovane buše. Ona nije bila naročite pameti, čak je važila za jednu od glupljih u zajednici, ali reši u  svojim razmišljanjima praznom glavom, da je vreme da pokuša da izađe na  svetlo dana, da jednom sačeka trenutak, da iz štamparske štale, gde je godinama sekla kese, napravi prodor u veliko društvo.

Ponizno, poklanjajući se svakom stepeniku nekako je dospela u žuti tor, gde su lokalni ovnovi smišljali plan kako kada dočekaju dan promene crvenog azmana, da uzurpiraju vlast i podele plen. Stepenik po stepenik, buša se vremenom uspinjala ka vrhu lokalnog tora, iako su  ovnovi i  ovce bili nepoverljivi prema njoj. Dočeka i dan da joj dadoše da  kuva kafe, da štampa plakate uperene protiv crvenog azmana. I ona poče da, mic po mic, kadruje u toru, uživajući da joj se nove životinje klanjaju, a  šapatom pričaju legende o  njoj. Osećala se moćnom, najzad bila je  sigurna da  je na pravom putu i da će  se i njoj osmehnuti sreća i da će blatnjavu štalu  konačno zameniti nekim lepim prijatnim sobičkom...

Prođoše godine, vreme diktature crvenog azmana je postalo mračna prošlost, ali ni novo vreme žutoplave magle očerupanog pauna, nije bilo mnogo srećnije. Svinjska kriza, pad svinjskih banaka i tranzicija, posejaše novi nemir među priglupim životinjama istočne šume. Pobune nije bilo, tek poneka izludela životinja, u kojoj je postajalo makar malo ponosa, bunila bi  se i nestajala, ali bušu to nije tešilo. Već rastrzana nemirima, bez mnogo nade, izneverenog očekivanja, gubila je, iz dana u  dan, volju, snagu, čak se više nije čulo njeno mukanje, zanemela je.

Ali, nekako u vreme kada je izgubila nadu, kao svetlo na kraju mračnog tunela, obasja je  sunce, čaplja koja je munjevito uzletela u toru ovnova pozva je  na  razgovor. To je bio dan ponovnog  rođenja buše. Čaplja je zaposli u velikoj životinjskoj korporaciji, za početak biće kurir, nosiće pozive, kuvaće kafu, biće poslušna i mukaće redovne izveštaje čaplji, a onda, ako  sve bude u  redu, ako se  njen rad potvrdi na politbirou, možda će i ostvariti njen san, dobiće sobičak i ispuniće se decenijski san da bude niži činovnik.

Vredno je buša radila, mukala je čaplji na svaki znak pobune, obaveštavala je koja životinja šta govori  protiv  nje i  za  vredan cinkovni rad, najzad posle  godina čekanja, buša se useli u  sobičak prekriven slamom, ozidan blatom. Nije bio nešto, ali je sobičak, postala je niži  činovnik. Ponosno je hodala. Godinama savijen vrat konačno je ponosno uzdigla, konačno je bila ponosna na sebe.

 Ali, sve radosti brzo proleteše, ovnove u  istočnoj  šumi smeniše gorile. Kraj, katastrofa, buša je u strahu dočekivala svaki dan. Grozničavo se budila nemajući miran san i strahujući šta će, dolaskom gorilla, uslediti za  nju. Ni čaplja zaštitnica nije  joj se više javljala, brinula je o  sebi i svom novom gnezdu, a za nju, bušu, više nije imala vremena. Sudbina buše bila je u rukama krokodila, novog menadžera...

Kraj, ne nije. Šumski dani teku, buša je isterana iz sobička, ali još uvek je stajala na vratima, čvrsto se držala da ne padne... Kraj...nije još uvek...