Do poslednjeg svetla

Jedino brže i snažnije od svetlosti je tama. A tame ima u izobilju širom svekolikog svemira, čak toliko da za večeru pojede svetlost svakoga dana oko svakog nebeskog tela univerzuma. Stručnjaci kažu da se tama ponekad i noću probudi da prezalogaji malo zalutale žmirkajuće svetlosti, ali da ipak ostavi dovoljno za ekspanziju novog dana. Iz toga proizilazi zaključak da skoro konstantno živimo u mraku, bez dovoljno svetlosti da nas ozbiljno probudi kako bismo proživeli svoj mali život svojim malim, ali napunjenim plućima raznim toksinima koje sami proizvodimo tokom povremenog mesečarenja. A onda nas ponovo prekriva novi sloj tame, i bezbrižno tonemo u uobičajenu učmalost. Ipak, odbijamo prihvatanje kolektivne, ali ujedno i individualne odgovornosti prema sebi i drugima, pa onom sanjaru u ogledalu pričamo priču kako bi sve bio drugačije da nije ovako kako jeste. A dotični u ogledalcetu nas u potpunosti podržava, i kao vatreni navijač bodri nas za naš sledeći korak ka muljevitom dnu konačne propasti.

Zdravstveni radnici u trenucima nadahnuća propovedaju nam da vešto eskiviramo večeru, jer nikada ne smemo zaboraviti da svaka večera može biti i poslednja večera, posle koje će se iznenada pojaviti Juda da nam pokaže prečicu do zvezdane kapije iza koje će, posle serijala blještavih vatrometa i lepo osvetljenog tunela do poslednjeg svetla, ponovo zavladati tama. Ipak, neki odgovorno tvrde da posle bogato osvetljenog tunela dolaze šarene cvetne livade sa veselim razigranim leptirićima, umiljatim krokodilima, razmaženim tigrovima i drugim neverovatnoćama,
a svoju odgovornu tvrdnju dokazuju već viđenim šablonom: tako je, a ti dokaži da nije. Posle ovakvog foršpila dolazi jedno aminovanje, a onda odlaganje svete knjige na policu oltara. Ko ne veruje u cvetne livade, imaće posle tunela bordelsko osvetljenje sa logorskom vatricom i kazančetom za krčkanje neposlušnih u sredini ambijenta, gde će glavnu reč imati jedan crveni rogonja.

Za život naš u mraku se ponekad pobrine i ozbiljnije nevreme koje napravi štetu na električnim dalekovodima i lokalnim transformatorima, pa smo tako silom prilika opet u pomrčini usled nedostatka električne energije. U tim kriznim bezstrujnim trenucima sveće nas spašavaju neželjenog farbanja gaća, kao i od udaranja malog nožnog prsta u ivicu nevidljivog nameštaja. Ovakva situacija izuzetno pogoduje provalnicima i pljačkašima koji u datoj situaciji vide pravi trenutak za brzu i laku zaradu, iako pravi pljačkaši koriste administrativni način, po dnevnom svetlu. Naravno, elektrodistribucija će i dalje uredno isporučivati mesečne račune za utrošeni energent od kojih će nam samo ponovo padati mrak na oči. Zanimljivo je da transformator na koji je priključena zgrada javne uprave nikada nije u kvaru, tako da taj deo urbane sredine nema pojma šta znači nestanak struje. Ipak, povremena i privremena nestašica strujkana ima i svoju dobru stranu jer pozitivno može da utiče na natalitet, koji će se opet, zbog opšte nemaštine jednoga dana otisnuti u beli svet, a ostanici kojima je već dosta i ovog sveta, ostaće u mraku čekajući novi mrak. A onda opet cvetne livade, foršpil, aminovanje, sveće,…

Dakle, neminovno nam je da životarimo u nijansama od sumraka do mraka, pa se po proročanstvima biologa može desiti da mutiramo u slepe miševe. A, možda smo taj nivo već dostigli jer smo, kao što vidimo, i pored očiju slepi, a bogati smo k’o crkveni miševi. Pa, ima se, može se.