O puškama i knjigama i još koječemu

Bar jednom nedeljno prođem pored parka u Šumicama, obično idući pešice sa Konjarnika ka Dušanovcu; inače jedinog u ovom delu grada. Bog ga blagoslovio u ime svih nas što volimo zelenilo. Tako sam i danas popodne prošao tom putanjom i na samoj ivici parka, tamo gde se seku Ustanička i Grčića Milenka, ugledao novi bilbord. Iznikao je takoreći preko noći.

Gledam i sopstvenim očima ne verujem. Vuk Drašković, tužno se osmehujući poput Đokonde, daje nam na znanje da je rastočio svoju epsku dušu na dvesta i kusur stranica svog romana, Via Romana. Onda ove slike nestade, a pojavi se junak na konju što se propinje kao da hoće da me zgazi. Dobar trik, pomislio sam, potom i ukapirao da su to zapravo korice Draškovićevo najnovijeg romana, Isusovi memoari. Njegovog novog bestselera, u to nema sumnje. Kao što nema ni sumnje da tu nije mesto bilbordu. Pa gde je, ako nije tu? Znam da će se naći neki pametnjaković da to primeti. Gde će Vuk nego u šumu? Dobro, nakraj šume, da budemo precizni. Neće valjda u poslastičarnicu? Ma ne tiče me se, rekao sam da mu ovde nije mesto, i tačka. Kvari mi vidik. Neka ga postave gde god hoće, na bilo koju ćošu od Slavije do Terazija, recimo. Ili na Kalemegdan, i tamo ima zelenila. Malo. Odnosno, sve manje i manje.

Onda se prisetih kako smo osamdesetih godina prošlog veka, brat i ja smo svakog avgusta išli sa roditeljima u Hercegovinu, kod đeda i babe. Tek smo se bili zamomčili, što se kaže, pa umesto na more, prc u tu nedođiju, i udri otkos za otkosom dok ti kičma ne otpadne. Tako se postaje muškarac, bodrili su nas stariji. Hvala lepo, gunđao sam u sebi, ali more je more.

Dobro sam upamtio kako su jednog leta, iz nedelje u nedelju, u porti obližnje crkve, gatački momici i devojke pevali:

“Puče puška sa Slivalja,

Vuk Drašković piše knjigu kako valja.”

Da Vuk ume dobro da piše, bezbeli da ume, nema se tu šta reći; da to što piše valja, bezbeli da valja, i tu se nema šta reći. Ali u kakvoj su tesnoj vezi puška i knjiga, kako stoji u pesmi, to ni onda nisam razumeo, a sad razumem još manje. Kako je pesnik uspeo da poveže to dvoje, verovatno ni njemu samom nije jasno. “U rukama Mandušića Vuka svaka puša biće ubojita...” “More puče puška negde u planini...” “Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku...”  Tako treba da se peva, a ovo da idu puška i knjiga ruku podruku, izgleda mi kao da si nasadio bukvu na jorgovan. (Ajde prangija i knjiga, pa još i nekako, ali puška!?) Osim...ako to, možebiti, ima neke veze sa našom traumatičnom bližom ili daljom prošlošću. U tom slučaju se izvinjavam. Ako meni nešto nije razumljivo, ne znači i da drugima nije jasno. 

Ili, možda još jednom da pokušam.

U jednoj ruci držati krst, u drugoj mač – reklo bi se da to nije strano našem – slovenskom, crno-belom – poimanju sveta. U jednoj ruci držati pucu, a u drugoj knjigu: biti nešto kao intelektualac-razbojnik, nije li to, zapravo, paradigma čoveka našeg doba? Takvi tipovi su danas na ceni, zar ne? I teško onom ko im stane na put. Dok koračaju smelo, uzdignuta čela, sa knjigom pod miškom i prstom na obaraču.

Ipak, hm, neka nas od takvih sačuva Bog. Ako ne budemo umeli sa njima sami da izađemo na kraj.  

A onu famoznu vezu između puške i knjige možda bi najpre trebalo potražiti između korica Draškovićevih romana. Ruku na srce, bilo bi to bio najpoštenije. Samo sam se ja toga setio sa gotovo pola veka zakašnjenja, pa bi mi trebalo čestititati.

Na kosidbu odavno više ne idem (od našeg ognjišta u Hercegovini ništa nije ostalo). Puške, nadajmo se da su zauvek odsvirale svoje. A i te knjige i dođavola s njima!