Penzioner i zlatna ribica

Dok je godinama radio kao električar, potajno je osećao strah da bi struja jednom mogla i da ga ubije. Međutim, preživeo je, a danas, kada je penzioner, tvrdi da ga struja nije ubila, ali da ne može da garantuje da to neće učiniti računi za struju.
Zato je, da bi se oslobodio svakodnevnog stresa, često boravio na reci u svojstvu strastvenog ribolovca.
Poznate su razne priče pecaroša i za njih važi da su najobičnije izmišljotine, nemoguće, simpatične lagarije. Međutim, junak ove priče se kune da je ono što mu se dogodilo istina.
Njegova priča kaže sledeće:
Bila je nedelja kada je otišao, ili bolje rečeno, pobegao na pecanje. Zabacio je svoj jeftin štap i radio je ono što se na pecanju obično radi –čekao je. Ni u najluđem snu nije sanjao da će upecati nju, zlatnu ribicu.
-Pusti me i ispuniću ti poslednju želju. –rekla je ribica, nakon što joj je električar u penziji oslobodio usta od udice i mamca.
Zbunjeni ribolovac je sa nevericom u očima posmatrao svoj ulov. Kada se iole pribrao, mucajućim glasom je upitao ribicu: - Ček... Čekaj... Kako poslednju? Zar ti ne ispunjavaš tri želje?
-Hah, dobri moj. - nasmejala se ribica - Ljudima se pred smrt ispunjava poslednja želja, a ti si, koliko mogu da primetim, pobegao grobaru sa lopate, zamirisao si mi na ilovaču, jednom nogom si u grobu. Da nastavim?
-Dobro je, dobro je... –reče ribolovac rečitoj ribici. S obzirom da imam jednu želju, moram da razmislim.
-U redu, ali požuri, nemamo ceo dan. –reče zlatna ribica.
„Nemamo ceo dan“ , da li to ona nešto zna što ja ne znam? –pomisli penzioner. Da mi ova avetinja ne predskazuje smrt danas? Moguće, nisam se jutros osećao baš najbolje, a nisam ni popio one lekove koje nisam mogao da kupim. E takve sam ti ja sreće, da umrem danas kada sam upecao zlatnu ribicu.
-Požuri! –dreknu ribica iz kofe i prekinu penzionera u razmišljanju.
-Evo, evo... –odgovori joj čovek.
„Želja, želja...Mogao bih da poželim da uvek imam pun frižider hrane. To bi bilo dobro.“, nastavio je sa razmišljanjem penzioner. Uh, ali šta ako mi isključe struju zbog neplaćenih računa? Ionako imam zaostali dug. Onda bi mi se ta hrana kvarila i nikakve koristi od toga ne bih imao. Ne, to ne valja.
-Aman čoveče, hoće li to?! –ponovo dreknu ribica.
Penzioner nije odgovorio ribici, već je nastavio da razmišlja.
„Kakvo je zlo ova ribica. Pokušava da me zbrza. A da poželim uvek pun frižider i plaćene račune. Ne, pa to su onda dve želje. Imam samo jednu. Pa, poželeću da imam mnogo para. Tako ću rešiti sve svoje probleme. Eh, a šta će mi novac ako se razbolim i ubrzo umrem? Novac bi ostao mojoj porodici, a oni bi se verovatno posvađali oko nasledstva, došlo bi do tužbe... To ne želim! Nikako!“
-Požuri! –uporna je bila zlatna ribica.
Penzioner joj ponovo nije odgovorio, već je nastavio da razmišlja o svojoj želji.
„Neću novac. Nije sreća para puna vreća. Poželeću da sam dugovečan. Mada, mogu da se šlogiram i da budem prikovan za krevet. Faktički bih bio živ, ali kakve koristi da budem živ u takvom stanju? E šta mi napravi ova ribica.“
-Požuri. –ovog puta je ribica to rekla, a da nije povisila ton.
„Ma poželeću zdravlje. Kada imaš zdravlje –imaš sve. Dok sam bio zdrav imao sam sve. Bar neću novac davati na lekove i neću vreme provoditi po čekaonicama. Mogu da nastavim da dolazim na pecanje, pa ako budem dobro izgledao i budem imao sreće, možda će mi sledeći put ova avetinja ispuniti tri želje. To je to - zdravlje!“
-Ribice, odlučio sam! Želim da budem zdrav! –reče ribolovac ushićeno.
Ribica mu na to ništa ne odgovori.
-Alo ribice, čuješ li me, želim da me zdravlje služi!
Međutim, na dnu kofe bez vode, zlatna ribica je svojim staklastim pogledom nemo gledala u prazninu. Bila je mrtva.
Dugo vremena je penzioner posmatrao njeno beživotno telo, a onda je bacio natrag u reku i oprao je svoje ruke. Smrt zna da bude prelazna.