Zlatna ribica

Opšta koronarna monotonija pozitivno utiče na razmišljanje o prirodi, kao i radostima koje pruža majčica priroda. Čari ribolova su nezamenjive u srcu i mislima svakog ribolovca jer riba je riba, i u vodi, ali i na suvom. Pa, ko šta voli, iako su se, po mišljenju veterana ribolova, riblje kombinacije pokazale najprimamljivijim. Ipak, zlatna ribica koja ispunjava želju je neostvaren san svakog ribolovca, jer najčešće zbog želje za zlatnom ribicom, umesto štapa za pecanje uhvate samo štapić u gaćama. Ali, lepo je želeti.

Kada bih upecao zlatnu ribicu i imao neosporivo pravo na jednu želju, a želja, Bogu hvala, imam na pretek, pojma nemam šta bih poželeo. Takvo razmišljanje me je navelo na kompromisnu ideju da moja jedina želja bude da mi ista ribica ispuni hiljadu želja. A, kada stignemo do tri devetke u nizu, počinjemo sa novom hiljadarkom, kao novim ciklusom. Naravno, broj ciklusa je neograničen i ne plaća se porez na dobitak, tako da se ne mora obavezno prijavljivati kod notara. Ali, ovu tematsku nirvanu prekide mi brutalno nametnuta misao da bi zlaćana ribica ubrzo mogla da podnese zahtev za invalisku penziju, usled pojačanog intenziteta posla. Pa dobro, ako se i penzioniše, prethodno bi morala da obuči novu ribicu, makar i srebrnu sa bar pola kapaciteta i izrazitom željom za napretkom. Kome još treba ribolov ako nema šanse za zlatnu ribicu?

Upecavanje zlatne željonosne ribice smanjilo bi opštu nezaposlenost, jer bi pozlaćeni korisnik imao pravo da zaposli nekoga za izmišljanje želja na neodređeno vreme, gde radno iskustvo u struci nije obavezno. Dovoljan je i početni kurs predškolske akademije za izmišljanje želja. Naravno, uvek bi bilo onih koji bi bezobzirno pokušali da ukradu zlatnu ribicu, tako da bi ekstremno naoružano obezbeđenje bilo neophodno. Kao i posluga u dvorcu. Ipak, oko ovoga, kao i oko mnogo drugih usputnih problema se ne bi trebao mnogo opterećivati, jer moje je da poželim, a realizacija mojih želja je na ribici, pa neka se snađe kako zna i ume.

Sa navaćarenom zlatnom ribicom mogao bih da poželim havajsko ostrvo u dnevnoj sobi na lebdećem ostrvu, sa bar pet atraktivnih i potpuno razgolićenih havajki sa kojima verovatno ne znam ni šta bih počeo, ali bitno je da se ima. Neće valjda komšija da ima, a ja da nemam. Nepresušni bunar hlađenog piva bi bio obavezan inventar predsoblja, sa tri gejše koje bi konobarisale u tri smene. Brčkao bih se u bazenu sa pivom i ružinim laticama, a sa pomenutim havajkama, nepomenutim norvežankama i još nekoliko manjih jebozovnih ekipica za razne svrhe iz belog sveta, imao bih drim tim. Za nekih desetak minuta, a možda i mnogo manje, postao bih Bog koji bi klatio svog, majmuna na grani.

Neki kažu da sve što je lepo kratko traje, tako da bi božakanje moglo da dosadi.  Kada sve saberem i oduzmem, mislim da je šaran iz ribarnice ipak dobitna kombinacija. Platim, pa klatim, a sa neostvarenim željama nek’ se maltretira neko drugi. E pa, odoh ja na pecanje.