Amnezija i entropija

Može li čovek da postane stranac samome sebi, kao da je postalo izlišno zapitati se; moglo bi se reći da je to zapravo – pravilo. Tužna slika nas samih zarobljenih u lavirintima i bespućima stvarnosti. Kako nam je u sve dinamičnijem okruženju, u kakvom nam se danas odvija život, sve teže da prepoznamo sebe u nekim našim postupcima (kakvi su se zbili), da prepoznamo sebe iz nekih perioda našeg života (koje bismo radije da zaboravimo), i u nekim  iskušenjima (kojih bolje da nije ni bilo). Postali smo žrtve selektivne amnezije. A, ruku na srce, to možda i nije tako loše, zar ne? Naime, nije redak i onaj drugi, manje srećan slučaj. Neke od nas prošlost je temeljno razorila i sad je u njihovom umu totalna zbrka i pometnja. Oni zapravo ni ne znaju više ko su i šta su, i došlo bi im kao olakšanje, ako bi ih neko obavestio da, u stvari, i nisu živi, već samo fikcija u tuđem oku, ili lutke u marionetskom pozorištu života, i kako će uvak biti samo to i ništa više. U najboljem slučaju samo slovo ili broj, i da nikad i nigde neće biti zabeleženo, osim u vidu nekog, kako se to obično kaže, mrtrvog slova na paparu, da su uopšte i postojali kao ljudska bića od krvi i mesa, želja i snova, htenja i nadanja, straha i savesti, strasti i zanosa, ljubavi i libida, rečju kao neko kome nije svejedno šta je bilo juče, niti šta će biti sutra.