Arena

Metež i gužva. Brzim koracima ljudi su u gomilama ulazili unutra. Sa strane gledajući, reklo bi se da su godinama čekali taj teatar, predstavu koja se inače održavala svakoga dana. I svakoga dana bi hrlili istom energijom i uzbuđenjem, tiskali se i kikotali, raspoložni, kao domaćica koja je upravo završila sve svoje obaveze, pa vidno ubrzanim korakom kreće u svoje odaje.

Na kapijama tek poneki stražar, više reda radi, ne okreće čak ni glavu. Zamišljen, čeka da zatvori vrata kada ljudi uđu.

Arena je konačno puna, odjekuje i par oblaka što se nisko spustiše ove večeri, sasvim slučajno, ni ne sluteći da će uskoro biti obojeni krvlju, kao bojanka neveštog deteta, bez reda i pravila, bez linija i ograničenja. Jer to je život sam. Na licima osmesi skaču, prepliću se grimase strasti i uzbuđenja, skoro da se po mirisu kože da osetiti uzavrela krv prisutnih, u isčekivanju smisla, i ovih gore, i ovih dole, i onih što će tek doći. A taj smisao, svega što se životom može nazvati, ta esencija čoveka samog i sve njegove prirode sadržane u jednom bljesku oko, onda, kada počne da se dešava, kada otpočne da se poslužuje na pesku hrana. Hrana za izgnane duše što još negde moraju postojati. I to baš na ovom mestu. Hrana njima, da prežive, tek do trenutka kada i sami postaju ta ista trpeza. Hrana koja postoji da bi hranila buduću hranu, nekih budućih otpadaka od duša.

Gladijatori, ratnici, borci, lavovi, pesak i krv. Poznato?

Trpeza postavljena. Na, hranite se. Smejte se, plačite, vičite, zato ste i došli. Upijajte svaku kap znoja sa tih preplašenih tela i ljudi i životinja. Znate li ko je lovac a ko lovina, da li je uopšte važno. Znaju li oni, ko je ko. Pomešali se pa likuju, jedni na druge, smeju se oni vama, isto koliko i vi njima. Svi u istom levku, skakuću, od najšireg i najvišeg kruga, do najnižeg i najužeg, do dna, do peska. Krugovi, krugovi, krugovi. Poznato?

Napolju, ulice prazne. Kuće otključane ostale, prozori otvoreni, kapije lupaju jedne od drugih ljuljajući se na vetru što samo miris krvi i znoja donosi. Vazduh ustajao podseća na podrumsku memlu, a trg na otvorenom. Pijace prazne, polja prazna, tupavice stale, mlinovi zaspali. Napolju, na ulicama, i vreme trči, juri da pobegne od ove avetinje, od ovog groblja. Sav je život u areni, i onaj što počinje, i onaj što se završava. I osmeh i suza. I bordel i klanica, i snaga i slabost, svi okovi i lanci, a niko okovan. Svi slobodni. I u svojoj slobodi zarobljeni.

Danas. Mediji, svi mi, i prazni nam životi. Groblje duša u grudima, i život u arenama na tri stotine kanala, 24 h dnevno, 7 dana nedeljno. Poznato?