Beograd i još nešto na vodi

Zeleni venac. Podzemni prolaz, stajalište autobusa za Novi Beograd , Zemun. Pijaca i čuvena Kamenička. Ulica koja vodi ka Ekonomskom fakultetu. I stanici. Autobuskoj. Na kraju nje park. Picin. Žao mi je , tako ga svi zovu. Zbog nesretnica koje ordiniraju istim i trguju onim jedinim što imaju. Svojim telom.
Tokom studija znali smo da se šalimo da su one prve savladale Marksovu teoriju viška vrednosti . R – N – R. Imaš Robu, prodaš je za Novac i opet imaš Robu. Šalu na stranu, nikada se nismo bojali da prodjemo tim parkom. Ni danju ni noću. Žene su bile tu ali nikog nisu dirale, nikom smetale. Samo bi u hladne beogradske večeri kad košava zafijuče niz Kameničku pokušavale da udju u hol fakulteta ne bi li se malo ogrejale. Sa kratkim suknjama i mrežastim čarapama svaka bi držala po neku svesku misleći da se tako utapa u masu devojaka koje su čavrljale izmedju časova. Naravno da su bile upadljive i domar ih je često šmrkom isterivao napolje. Bojim se, kako su danas ove studentkinje obučene, da se od njih sada ne bi mnogo razlikovale. Ni šminkom ni garderobom.
Danas je njihov park „okupiran“. Momci pognutog pogleda, brada zapuštenih, odeće neuredne, ali svako sa najnovijim modelom Ipfona u rukama. Migranti, četvrta generacija. Pre par godina stizale su čitave porodice, park je bio prepun male dece koja se igraju, muškaraca i žena koji su uredno čekali svoju „kartu za Titanik“. I novi svet. Nakon njih dolazili su momci jakih mišica i spremni na sve, potom njihovi stariji rodjaci a na kraju ovaj soj koji nije ni tamo, ni vamo. Nazad ne mogu, napred im ne daju. I ostaju zakopani u beogradskom parku, sve mrzeći nas, domaćine, što smo tu na svome.
Beograd koji je uvek rado prihvatao sve izbeglice, jer je njegov narod većinu života takodje proveo u nekakvom begu, danas je otupeo na tudju nesreću. Zaziru od ovih mladića, obilaze park u velikom luku, čak i „lepotice“ sve više idu ka reci. Prate trendove.

Beograd i k….na vodi.